Нове борбе : роман из Истре

162 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

прије казао „велечасни“. Учитељ скупи намрачене сиједе обрве, па ће махнувши руком:

— Ајде! Господин се је с вама само нашалио...

Вицићев дјечарац, ученик у посљедњој години, дојави то оцу, а отац капелану. Поп се ражљути, па кад сутрадан нађе учитеља на улици, окосне се на њ:

— Ви ми у школи рушите углед.

— А ви мени кварите дјецу. ~

— О том ће имати да суде ваше старјешине.

— Не бојим се.

Управитељ се окрену сав узрујан и оде.

Његову је свемоћ осјетила и Ружа Болићева. Та је иначе доста ваљана дјевојка имала незаконито дијете, па јој с тога управитељ није дао у цркву. Прекјуче, на сам благдан Мајке Божје, дочека је на црквеним вратима нови звонар Вицић па је отјера:

— Док је на теби срамота нећеш у цркву. То ти поручује наш „господин“.

Цура поблијеђе, па се као укопана загледа у звонара. Свијет се купио око ње; неки промрмљали, неки одобрили, али сви ушутили, кад је Ружа, разабравши се, одсјекла:

— Нека! Бог ће ме чути и одавлен.

Тако је нови управитељ мало помало задирао у живот својих жупљана. Спремао се он да уњ засијече још дубље, али зато је и требало, да се што прије докопа власти на опћини. Ту би имала ца му помогне дипломација госпе Улије или пак ко други, на прилику, Содић. Он би волио Дујма, јер му се чини слабији и подеснији за изигравање. Међутим био Содић или Дујам, он се неће ни с ким везати прије него ли задобије јемство, да ће неки његови главни увјети бити испуњени. У томе пролазили дани, но Дујма нема и нема. Нови управитељ постајао све нестрпљивији, па је на посљетку том своме нерасположењу дао одушка у исповједаоници пред госпођом Улијом. МЕ -

— Лијепо сте оно удесили, баш лијепо...

— Будите без бриге, велечасни.. Доћиће он, доћи... виђећете.. увјеравала га старица кривећи