Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ 185

— Није ми ништа... — хукну Дујам, а зуби му се стискали. — Већ дуже времена осјећам... тако... Него по што сам оно дошаог Да, оне кости...

· __— Нека вас није брига Чуваћемо их као све-. тињу... и са свим поштовањем пренијети у нови починак... — Одговори Нијемац с нешто ироније.

Дујам промрмља нешто на поздрав и оде.

— Гле Кепеп!)... прогунђа за њим риђи дебељко, док му се лице кривило на израз злурадог презира.

Дан је био студен, сјеверњак нагонио снијежне облаке и убадао љуто, али Дујам не осеећаше тога. Њега је у жилама палило, као да у њима струји нешто. усијано и пламено. На повратку кући залети се право у Маријину одају и нађе младу жену гдје плаче.

— Гдје ти је мужг Гдје је новац

Она осјети на себи његов врући дах и би јој, као да је и у њу прешла некаква ватра и захватила јој главу и можђане. -

— Оче, простите, простите!.. — сруши се она преда њ на кољена и зајеца.

Груба му клетва провали из грла, обје се шаке дигоше над кћерину главу, готове да се оборе, али у тај му се мах заврти свијет, руке му клонуше, застења и сложи се на земљу. Марија врисну. У кући није било никога. Довуче се до оца, али он протегну руку и силом је одрину од себе.

— Да сте проклети! — рече, а уста му се запјенише. =

Руком се упро у под, главу оборио, а на запјењена му уста долазиле од часа до часа љуте ријечи. И она је остала клечећи на поду. Застрла рукама лице и јецаше и заклињаше га да опрости. С великим трудом придиже се старац.

— Камо се сакриог — питаше стискајући немоћно песницу.

— Оче! Оче! молила она.

5 „Ниткови“.