Нове борбе : роман из Истре

186 | ВИКТОР ЦАР ЕМИН

— Ни да је ђаво у њему, утећи ми неће груну он. Стићиће га правда... удариће лопова, а и тебе моја клетва. И не доходи ми више пред очи. Ван из ове куће — ван!

Дотетура до врата и стењући изађе.

Мало се затим врну Олга и затече сестру сву расплакану и очајну. Преплаши се и запита што јој је. Марија јаукну, прихвати сестру за руку и повуче је у кут одаје. Ту јој испрекидавим ријечима и јецањем исприча све, што се у кући догодило од часа, кад је први пут изашло оно недјело ва јаву. Олгу издавале ноге. Што је даље слушала, то се већма крутила и каменила. Жеилама јој се ледила крв, и причини јој се као да је пред њом нешто пукло и открило се, што јој је тако дуго тамно и загонетно било.

— И ти си све то пушталаг — крикну, чим је_ мало дошла себи.

— Муж ми је —

— Ти! — успламти дјевојка ухвативши се за главу

— Олго, ти не можеш да схватиш... — јецала. Марија.

— А твој отацг.. — упери Олга у њу два погледа као два ножа.

— Камо је утекао 2 Говори! — викну она зграбивши је за руку.

— У Трст. <

— И ти ћеш за њим 2

=— Морам.

— За онаквим нитковом 2 ! — „Олга, и опет ти велим: ти не можеш да схватиш. Отац је мом дјетету. Непустити га не могу

— не смијем... — Не можеш2 А ти.иди — иди с мјеста! — И ти ме тјераш, Олго!... = Иди! Иди!,,. — Поћићу, али с каквим срцем! — Сузе јој

грунуше још јаче. Потрес је био силовит. Обухвати сестру објема рукама око врата, па бе јој с пуно боли и муке: