Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ 187.

— Тебе је отац волио вазда више него мене.

Предочи му све и моли га, нека прости!... Тебе ће чути. А оно нека му на опћини бришу... Много му дугују ---

— Иди! — придушено ће Олга и учини, као да

ће јој се истргнути из загрљаја.

Али је Марија не пушташе.

— Срце ме тјера, зато идем... Схватићеш то и ти — али послије...

(Олга се нато сва смути... На очи јој ненадано навалише сузе, ухвати је грч плача и она болно протужи: — Мој убоги оче!

ХХМЕ.

Вјетар је насртао све јаче, небо тамњело, нешто невољко и уморно увлачило се у прси, у живце, у душу. Олга се прислонила до прозора у гостињској и кроз мутна, знојна стакла гледа у туробан, зимњи дан, у сњежне далеке планине и у облаке, што се лијено мотају и гоне. Очима пуним суза, а срцем као омртвјелим од туге, гледа у духу сестру, како тјерана очевом клетвом бјежи у непознат крај, међу туђе, незнане људе, каошто је непознат и живот, што је чека. Осјети се сама —- и душа јој затужи за нечим, што јој је сада, разбуђено Бог зна чиме, доносила давна успомена.

Сјетила се мајке...

Попут прозирне сјене стала је далека, камена мати преда њу. Она је у својој узбуђеној машти гледала, каква је била у оне прве, кратке, већ давно минуле дане раног дјетињства. А била је лијепа: свијетла јој златна коса окружавала фино, бијело лице, нешто замишљено и готово увијек без осмјеха.

— Мајко!... мајчице!... шапну дјевојка и учини као да ће је сада обујмити рукама. Али је лице у мајке. било хладно и мраморно, без изражаја и без љубави... :

И визија мину, али дјевојци заструја срцем још

живља жеља за мајком. Неисказ-но је чезнула за