Нове борбе : роман из Истре

–

158 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

њом, за њеном помоћи, за њеним ослоном и тужећи уздисала: — Зашто си нас оставила7...

| У дубокој поћи губио се дан, кад је оно нестала нагло, ненадано. Отац је био мрачан, и на питање дјеце: Гдје је мати2 — одговарао мукло: — Умрла је! — А тако говорили и други. Тек дуго затим сазнала је и она грубу истину: мати отишла с другим, непознатим човјеком; оставила оца и њих — своју дјецу.

— Хоће ли се вратити > — питала она често оца.

А отац одговарао: -

— Она није више наша... Не мисли на њу...

Али она је и послије мислила на њу: она те у својој души брижно чувала успомену на ону лијепу, плаву главу и чезнула за њом и чекала је. Али се мати није враћала. Можда више и не живи. Ах, да је она ту, све би јој простили, а она, Олга, пала би јој прва у наручје и молила би је.и заклињала, да буде убогоме оцу од помоћи... Суза јој се спусти низ лице, и још је с већом тугом гледала у облаке, што се мотаху и гонијаху.

Гледала је облаке, али их није видјела, јер јој сузна магла застирала вид. Тада јој уједаред нешто сину у глави, и као птица, што се на повратку у своје гнијездо хвата прве, познате гране, тако је и њезина мисао тражећи ослона силазила крилу госпође Тонке. Њој ће она све да повјери и биће јој онда зацијело лакше. А видјеће и њега — Петра. Дуго нису били заједно; све од оне вечери, кад јој је оца назвао кривцем, иако нехотичним. Њу је оно у велике ранило, каошто су је растужиле и све оне друге његове алузије.

— Зашто је онако говорио 2 — питала се више пута у себи у данима суморним, кад би била најволила похрлити к њему, да се боље изјасни, оправда и рашчисти оно мутно, што се наједном између њих ДИГЛО. -

— Зашто је онако говорио 2 питала се она и у

овај мах.