Нове борбе : роман из Истре

= _ НОВЕ БОРБЕ 89

> Дујам га затече управо у часу, кад је неколико пута узасебице добацио у лице старој кухарици Марти, што се крај огњишта сва скаменила од чуда:

— Ово мало дана, што их још има да проживим, хоћу да буду моји и никога другога... Ја служим

Богу — хвала му и част! — како најбоље знам и могу, но језуит нисам био никада и нећу да будем — не, не, не... То нека они себи запшшу, куд их воља. :

Окрену се нагло иу то угледа на вратима Дујма. Стане преда њ и дахћући шумно пружи му обје руке.

— Добро ми долазиш!... Већ сам мислио, како ћу до тебе...

Начелник бијаше тако заокупљен својом биједом, да није марио ни да пита, зашто се оно поп узрујава. Како пак са своје стране не могаше жупник да наслути, шта се све мути у души његова старога пријатеља, узе га живо испод руке па ће му: ___— Причаћу ти... А ви тамо — окрене се служавци — никоме ни ријечи... Знаш — обрати се

опет к Дујму, — био бих пукдб, да на коме не искалим срце — а на коме ћу, нећу ли на ономе, који ми је "најближе...

Изишавши из дворане пређу преко ходника у покрајну собу, гдје је поп Фране уредовао и примао госте. Соба не одвећ пространа, а натрпана многим и разноликим намјештајем. као и зидови уоколо, што су управо сви обложени сликама и фотографијама разних величина и облика. На почасном мјесту, над огромним, црно обојеним столом за писање виси велика слика бискупа Добриле. На супротној страни, с једне и с друге стране богате књижнице истичу се портрети Штросмајера, Старчевића и Витезића окруњени стотином већих и мањих сличица, група, крајолика. .. Стаклени ормарић до прозора пун је свакојаких ситница „галантерија“, што су их из _ туђине доносили жупнику његови многобројни пријатељи, капетани. На покрајном бамбусовом сточићу лежи омашан дурбин. У доба „једра“ и бурнијег поморског живота жупник би се чешће успео на таван