Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ | 45

га је — и да сам не зна зашто — крај срца нешто стегло. Пошто се испе нешто повише, у дубљу горску тишину, би му још тјескобније, и њега ту први пут заокупи мисао: да се врати, да се за ову ноћ гдјегод склони, а сјутра дан да каже старпу, што му прво суне у памет. Ако му је сада при срцу овако ружно, како ће тек бити кад загази у оно блатно, бокчарско село, кад уђе у онај поваљени кућерак, кад се састане с мајком, које није већ дуго видио, нити се када побринуо, да се пропита је ли још гдјегод у животу... Што ће да јој рекнег Што ће пак она њему2

У то искрсну она друга мисао о „сондирању терена“, те он, иако преко воље, ипак настави пут.

Узгорица постајала све ломнија, а Балдове ноге све теже, оловније. Срце му је јаче ударало, груди дубље удисале валове пуне свакојаких шумских мириса: од испалог, увелог лишћа до иструнулог буковог пања. И то га подражило — врло неугодно. Сјети се, како га је тај мирис пратио; док је овуда као дјечарац скакутао за овцама, одрпан, бос; и то бјеше довољно да у њему разбуди осјећај неког јетког понижења и реске мрзости. Он се очито стидио свога горскога поријекла, и већ се у животу можда тисућу пута питао: који је ђаво натјерао онога његова дједа, те се некад закопао у ову блатну пустопи

Тајњегов дјед, неки Убалдо Марин, доселио се у ове стране из некога фурланскога села, из околице Видма. Пао овамо го као прст. О врату му жена и нејако мушко дијете, а у руци трнокоп; сав иметак и једини алат. Вршио је најнапорније работе: на мору, на пољу, у каменолому. Свршио је тужно, једног се дана над њим одронила хрид и засула га. Мало послије обори му жену подагра што је са собом донијела "из своје прве фурланске постојбине. Оста дјечак Зорзи, сам као у гори од вјетра поваљен живић. Већ неколико дана иза мајчине смрти ударише га мјесне власти изгоном, и он одмагли на Ријеку, укрца се и отплови у свијет. У Ловран се врати као-готов момак. Све га је хвалило као врсна морнара, а како