Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ 47

У опћини је тада владао Вениер, али већ се у то доба под њим колебао његов „пријесто“. Узљуљао га својим нападима ватрени капетан Дујам, сав задахнут и понесен новом мисли, која је у неку, не-. исказано увеличану свјетлост обавијала наде и тежње презрена и тлачена народа.

Бистро и проницаво Зорзијево око погоди у први мах, на коју ће страну бојна срећа и он се тијелом и душом стави у редове поглачених, јер знадијаше, да ће доскора бити њихово краљевство — у опћини. (С противне су га стране прекоравали с крвног издајства, нашто је он дозивао господи у памет онај свој ранији изгон..

Међутим, умио је он своју „политику“ и друкчије да брани. Најмилија му је крилатица била:

— Ено вам Гарибалдиа! Не лијева ли тај јуначина једнаком љубављу крв за своју Италију, као и за све друге потлачене земље и народег Не диже „ли се његова шака истим гњевом на тирана Италијана, као и на затирача слободе Нијемца или Француза 2

Дујмови му људи повладише, и дадоше му у својим редовима једно од важнијих мјеста, што је на особит начин погодило његову самосвијест. Што га је Вениерова чељад већма грдила и понижавала, то је на другој страни више искакала његова личност, а како бијаше рјечит и одлучан, то се његова у народу бројила — и те како! А био је Зорзи некако човјек мека срца. Код вина се радо растапао, па би кадшто пред удивљеним људима зацвилио, што није и по крви њихов.

—- Него што нисам ја, биће мој син; он је своју народност усисао с мајчиним млијеком, виђећете ви њега |.

Балдо се и сад спомињао тих ријечи, па му је то сјећање натјерало на усне весео смијешак :

— Отац је био велики мајстор. 3

А умало те се гласно не насмија, кад му ненадано суну у памет, како би се стари кадшто у љутини продерао на мајку: