Нове борбе : роман из Истре

48 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

=— Аја тајога Бтшћа зеауа!

То се, дакако, дешавало у кући, између четири зида. На пољу је другачије грмила његова ријеч. Од ње је одјекивала цијела гора; није било кућерка, који је не би слушао и слиједио; а кад га оно, након заузећа опћине, изабраше у вијеће, сва су брда пливала у весељу.

— Свакако, велик мајстор!

С тим се успоменама докопа Балдо главице на бријегу. Сав се задувао, а како га је већ издавала снага, стаде, да мало одахне.

Њему над главом, Високо у ваздуху, задњи се сунчани траци прелијевају у тисућу боја и лагано умиру у сумаглици вечерњих сјена, што се већ преко дубоких јазова и урвина носе доље према мору.

Некако бесћутно гледаше Балдо у то предвечерње умирање. Шума му је наоколо говорила познатим гласовима,а ти су гласови ипак њему неисказано досадни. Па и све то, што гледа око себе, за њ је безлично, безимено и безбојно...

Тишина, што досада уоколо владаше, ненадно се прекиде, Изнајприје чу се један глас, та два, а онда читав жагор. Балдо није још никога видио, али по гласу разабра, да је близу и он, капелан. Било би му незгодно, да га у ово доба затече овуда, те се махом обазре наоколо, да види; гдје би се сакрио. Два корака на десно била је недубока, густим шибљем обрасла јама. Ту ће он почекати, док прођу и — ко знаг може бити уловити и какву политичку тајну... Тако мишљаше, док се помало пробијао кроз шибље и спуштао у ону удубину. Већ уживајце како ће са свога скровишта моћи све да види и чује, кад му се некако причини, као да они гласови некуда одмичу. Прислухну боље и заиста: жагор се у даљини све више гасио, док се негдје сасвим не смири. Разочаран, готово озлојеђен хтједе се извући. ван, кад лигу исти мах зачу кораке, што се приближаваху! Погледа кроз шибље, и гле! — капелан...

Сам се враћа; капут му виси о десном лакту, а шешир затурио. Коштуњаво лице, — иначе блиједо,