Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ 49

О

као испито, — сада му је преплануло, нешто од брза хода, а нешто ваљда и од вина, што га је зацијело са сељацима испијао. И личне су му црте нешто попустиле и немају своје обичне строгости; једино је поглед остао, какав је увијек: пун неке самосвјесне, готово изазивачке тврдоће. |

Ено га, гдје пролази мимо јаму. Иде тврдим, одмјереним кораком.

— Као какав Радецки у реверенди... — помисли у свом скровишту Балдо и сам сеу себи насмија том свом поређењу. _

Причека још часак, па се извуче из јаме, стресе са себе лишће, што му се прилијепило за одијело и крену напријед. а

Идући тако он је још увијек мислио на капелана. Познавао је он њега добро у душу. У млађе дане били су њих двојица и некакви пријатељи, Капелан, у оно доба матурант, није био сумњичав и завучен у себе, као данас што је; он се је, напротив, радо повјеравао, нарочито њему, Балду, који је тако сазнао за све оне његове муке, кад га је оно кућња биједа тјерала у сјемениште. Дуго се отимао и непрестано истицао, да је њему живот највеће добром да га се неће одрећи, ни под коју цијену. (Он ће у свијет, да настави науке, и буде ли од нужде, да прегара, прегорјеће радо све, — све... Но кад дође да бира између сјеменишта, то ће рећи комодности, и неуредног боемског живота пунога страдања и свакојаких злопатњи, његова одлучност као нечим пресјечена клону и паде.

— јача је глад од мене, — правдао се пред Балдом уочи свог одласка у сјемениште. Било је у његову гласу толико беспомоћне сусталости и ма-

лодушности, да мало те није пред пријатељем и за-

плакао. Те вечери приредише му другови интимну опро-

сну славу. Пило се до зоре. Млади је богослов био необично раздражен, он је сам највише пио и одго-

варајући на здравице увјеравао своје пријатеље, да 4