Нове борбе : роман из Истре

50 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

са животом прекинути неће. већ да ће до вијека остати вјеран идеалима преломљене своје младости.

— Господо, — говорио је у два сата послије поноћи, — ја вам дајем вјеру, да ћуу мјесто, куд ме немила судби'а тјера, унијети новога духа, новога свијетла, и нимало се не чудите, обазнате ли који дан, да су ме оданле истјерали и ударили жигом анатеме... . Гушит се не дам ни од кога ни у име кога! ... ош:

Бурним пљеском и заглушним одобравањем поздравила млада. весела дружба оне његове ријечи. Забава пак достиже свој врхунац, кад оно млади, мало већ наљоскани, поповски кандидат, далеко послије поноћи, скочи на ноге и ничим изазван узвикну:

— Ја се, знајте, не одричем ничега, а и кадгод буде живот тражио од мене харач, ја ћу му га дати.

Опет пљесак, опет повлађивање, а кад оно напомену, да ће у граду имати увијек потајно цивилно одијело, настаде такав урнебес, да се мислило кућа ће да се поруши. Кад га пред зору освоји умор и он, наслонивши се на Балдово раме, мало закуња, пустише га да спава велећи:

__— Сунце му и онако неће гранути насмијано. ..

И гле! — мислио у-себи Балдо, биле су довољне само двије године црне школе, да у њему преокрену све његове дотадашње мисли и назоре о људима и свијету, да га укруте у свим противностима савременом, напредном и слободоумном духу, да га откину од оних, с којима га везаше прва младост, први полети, идеали... и како се све не зову те магловите ствари, што их млада крв као некоме за инад ствара.

Балдо га не осуђиваше. Младост, умоваше он, није никаква коначна лука среће, она је напротив тек једна исхоцна тачка, а разни полети, заноси, и друге младеначке сањарије пуки су баласт, који практични људи стресају са себе већ код прве мало опорије путање. Балда је више изненађивало нешто друго: откад се оно капелан заредио, још се није чуло, да би се нешто јаче приближио жени... Нешто