Нове борбе : роман из Истре

ј.

Сјене се вечерње већ тако згуснуше, да је у соби свака ствар губила своје контуре, аи сам Балдо Марин стапао се у ноћи, што је настајала, у нешто неодређено и мутно. Већ му по други пут јавише, да га старац зове, но он се још пркосније испружи на наслоњачу, што је под њим шкрипао некако чудно, готово болно.

— Чини се као да старина није још истресао своје торбе до краја — помисли у неке. — Свеједно ја се одавле не мичем, а он нека пјева, како му драго. |

И не маче се.

У кући све мирно. Живот се слегао и вани, на улици. Но не сасвим: још се каткада, часу краћим час у подуљим размацима, чује по који осамљен глас, кратак поздрав, хитан одзив — да се домало опет изгуби све у дебелу мраку, као и кораци ријетких пролазника у даљини.

Балдо прислушкиваше часком лагано ромињање кишице, онда се наједном трже као убоден оним мразним иглицама, што су однекуд кроз отворен прозор долијетале невиђене у собу.

— Хоће да се излаје до краја... Али ја се не дам! Показаћу ја њему! Има, до бијеса, и у мени нешто човјештва, што треба да браним.

На то његово „човјештво“ (а хтио је заправо рећи — достојанство) издушило се у ова посљедња два дана много крупних. И лупежом га је назвао стари таст. Само кад се тога сјети, одмах се у њему узмути сва крв и жуч.