Нови Антеј

која миришу на народ“. Чим су се откинули од родне груде, од завичаја, од средине која вуче и храни, сокови су намах пресахнули, надахнуће је пшчезавало, ватра је гасла, живот је умирао.

Енглези су сасвим друкчији на континенту него на својим острвима; ћуте и закопчају се. Код куће, и ако је онде мање лепо и мање весело, оживе, смеју се гласно и детињасто су необуздани. Тако је са свима народима. Тако са свима класама. Интелектуалац, који своје класе нема, налази свежину и снагу само у додиру са дубоким изворима расе, са људском масом, безименом, али крепком, мрачном, али богатом. Може се не слагати са тим људима у мислима и осећајима, чак и кад су они груби и рачунџије, кад не дели њихова одушевљења и њихове мржње, интелектуалац добија неку тајанствену силу, нове жеље и амбиције, пуцају му пред очима ванредне могућности. Он излази из масе подмлађен, јачи, као аутомобил кад се напуни бензином, као апарат из акумулатора. „]а не предајем на Народном универзитету, говори Ален, да учим људе, већ да се јасно учврстим у своме пријатељству с њима, против Замака, Академија и Великаша, које не марим нимало. А Ганди се недавно жалио што је учио толике велике школе на Западу. Већег успеха би имао у инднском народу да је учио само филозофију Јога и читао само народне песме.

Христос је звао себи децу, а Ренан је опомињао своје савременике да обрате пажњу на сиромашне људе, гараве и каљаве. „Пазите! Ви пролазите мимо оних што праве историју, што граде будућност“. Голаћи су исписчли више страница у књизи живота него сити и пијани. Плуг, косу и сра, највеће техничке проналаске, није начинио никакав инжењер ни геометар, већ вековно искуство народа који ради. Кооперативу (задругу) нису измислили економисти, већ скромни ткачи рочделски. Шта је савршеније од те организације малих људи за само-

9

УВОЛ