Нови Антеј

без обзнра на суд из кога се пије; као да је најслађа из шака рођених. Векови створе више него један живот; народна скупина више него појединац. Уметник који вади из колектива даје .снажније дело него онај који, као паук, испреда из себе. Уметност помешана са грубом и прљавом стварнопгћу трајнија је од оне која се затвори у „чисту лепоту", личну и бесплодну. Шекспир је велики највише због тога што му је драма сва израсла из народног предања. Исто се може рећи за светске горостасе међу уметницима. Калдерон, Шилер, Виктор Иго, Пушкин, па и Мештровин, остаКе највише по ономе што су извукли из народне душе.

Наш највеНи песннк Његош то најбоље потврђује. Луча Микрокозма, дело књишко и лично, јесте плод разума, мрачно и очајничко. Горски Вијенап, писан касније, у намери да исте мисли ппеведе на народни језик, толико се обогатио у додиру са земљом, да је за сто копаља надмашио Лучу. Поиесен народним таласом, Његош је добио све обиље раскошног југословенског фолклорз. Више још; од светског болника који јадикује, постао је витез народне борбе, који „треби губу из торине“, тражи да „пропоје песма од ужаса“, проповедник коме као постоље служи „олтар прави на камен крвави".

Сличан је случај Јанка Веселиновића, само обрнут. Његош добија неслућсну моћ у додиру са народом; Јанко губи сву снагу кад из села пређе у престоницу. У својим најбољим приповеткама, био је израз земљорадничког народа у Мачвн, не појединаца, него села, његовог живота, ритма његовог рада и уживања. Чим је престао да изражаза ту средину, н почео да приказује оно што песнички није могао да проживи, дошла су дела мртворођена.

Зар исто не важи за Вука и Змаја, за Шеноу и за Цанкара, за Ивана Вазова? Док су били у додиру са земљом и са радним људима, створили су, како би рекао Емил Зола, дела „која не лажу и

8

НОВИ АНТЕЈ