Одабране трагедије

ПРЕДГОВОР Ми

логији Оресшији имамо убиство Агамемноново и Орестову освету), али то није морало бити увек. Трагичне преставе, од Есхиловога времена, трајале су три дана; свакога дана приказивана је по једна тетралогија (= трилогија и сатирска игра). Приказивани су само нови комади; понављање старијих био је редак изузетак. Џесник који је желео да конкурише, имао је да се јави архонту епониму (најстаријем архонту), организатору целе свечаности, с молбом да му овај „одреди хор". Трошкове око хора подносили су нарочито одређени богати Атињани; то је била нека врста порезе, „литургија“; онај који подноси трошкове око хора је хорег. случају да · песник „добије хор", он га споразумно са хорегом обучава, сам или преко нарочитог учитеља (,дидаскалос“), и одређеног дана изилази на утакмицу. Кад би све преставе биле свршене, одбор од пет лица одређивао би награде. Сваки хорег бивао је награђен, али се само прва награда сматрала за стварну победу.

Број глумаца био је ограничен. До Софокла било их је два; Софокле је увео трећег. Више од три глумца није било у класичној трагедији, Први, најважнији глумац звао се протагонист, други деутерагонист, трећи тритагонист, Постојали су и статисти („нема лица“). Сваки је глумац играо по две и три или и више улога у истој трагедији, на пример у Софокловом Едипу играо је протагонист Едипа, деутерагонист је могао играти Зевсовог свештеника, Јокасту, пастира и краљевог слугу, а тритагонист Креонта, Тирезију и гласника из Коринта. Овакво уређење изазвала је потреба, јер је на тај начин број уметника био смањен, па према томе и трошкови око њих, али се овим постигла и друга једна корисна ствар: даје наиме и споредне улоге могао играти способан глумац. И женске улоге играли су глумци, У прво време играли су сами песници у својим драмама, на пример Есхил и Софокле; доцније је овај обичај напуштен, али је веза између трагичног песника и глуме сачувана у толико што су понеки песници, на пример Софокле,