Одабране трагедије

7106.

„Едип

~

СОФОКЛЕ

у женама, а, уз то, бог огњоноша,

та клета куга, град нам харг, разара;

и с ње се Кадмов празни дом, а црни Хад све стењањем и јецањем се богати.

Сад ја и деца огњишту ти седамо,

ми не мислимо да си једнак с бозима, ал међу људ ма ти си први човек наш у невољи живота, судби од бога.

Ти дође, данка Кадмов ослободи град, што свирепој га плаћасмо певачици,

а сд нас ништа виша не чу о томе,

не учисмо те, но уз помоћ божију,

то кажу, масле, ти нам живот усправи. И сада, Едипе, о главо јуначка,

ми прибегари, ево, молимо те сви

да помоћ нађеш какву, или чуо глас

од бога кога ил од људи дозн'о што,

јер видим: и у јаду људи способни

по одлукама својим ствари свладају. Најбољи од свих људи, град нам придигни и за њ се постарај! Јер, и сад овај крај за љубав давну спаситељем зове те.

А паднемо ли после придизања свог, твој престо никад неће спомињати се, Но трајно зато град нам овај уздигни! Та већ си пре нам срећу добрим знамењем повратио, па такав буди и сада!

Јер хоћеш ли да владаш овде као сад, то лепше владај људима но пустињом; јер ништа нису тини тврђава ни брод кад људи нема, живих нема грађана!

О децо јадна! Знадем, није незнано рад чега дођосте, Та добро знадем ја да страдате ми сви, ал мада страдате то, ипак, нико од вас не страда ко ја. Ваш бол се једног тиче, сваког за себе и никог другог моја душа заједно и град, па себе, па и тебе жали, све. Па не будите ме где санак боравим, но знајте да већ многе сузе роних ја