Одабране трагедије

ЦАР ЕДИП 117

Коло

Тиресија,

— дошуљавши се тајно — мени жели

слом.

Наручио је тога врача смутљивца,

слепара варава, што онда само зре

кад добива, а слеп је у вештини тој.

Та реци, де, где пророк јасан беше ти7

А кад се јави оно кучка певица,

што тада лека грађанима не рече2

Па, ипак, не могаше гонетку ма ко

разложит , пророчког је дара требало;

ал тај ти -– виде се — ни птице не даше, нит бог те који надахну. Ја дођох сам,

ја незналица Едип, Сфингу уставих,

то умом стекох, лет ми птица не би знан.

И њега срушит мислиш ти, очекујеш

до Креонтова да ћеш стајат престола.

У плачу, мислим, и ти и твој сновидруг

злочинство ћете гонит . А да ниси стар,

са страдањем би знао шта ми намисли,

Кад просудимо, чини нам се, гневно он да речи рече те ко и ти, Едипе, Ал тога нама не треба, но гледајмо што боље како ћемо божју решит' реч,

Иако цар си, један другом једнако одговарајмо; у том и ја имам власт, Не живим ја ко слуга твој већ Локсијин, па зато неће Креонт мене бранити. А кажем, јер ме и ко слепца нагрди; ти имаш вид, ал греха свога не видиш; нит знаш где боравиш ни с киме станујеш, Та знаш ли чиј си2 Не знаш да си својима и доле и на земљи овде душманин. Страшнонога ће Клетва родитеља ти одавле да те гони бичем двоструким. Сад светлост гледаш, после таму гледаћеш! А. која лука, који скоро Китерон