Одабране трагедије

130

Коловођа

Едил

Јокасша Едпп

СОФОКЛЕ

а ждребад возила. И силом с пута ме

управљач и сам старац стану гонити,

а ја возара што ме с друма гонио

у гневу ударим. Кад старац опази

где крај кола му идем, он ме увреба

па посред главе бадљем згоди двоструким.

Ја осветом се не осветих једнаком,

но ова рука штапом брзо дерне га;

натрашке с кола он се одмах извали.

И друге побих све. Па ако странца тог

са царем Лајем сродство веже икакво,

од мене онда «о је сад несретнији,

ко боговима може бити мрскији7

Та нико већ, ни странац, а ни грађанин,

под кров ме не сме примат нити поздрављат „

но с прага гонит ме. А нико други то

већ сам сам на се клетве напртио те!

Па покојнику одар скврним рукама

од којих погибе! Зар нисам злотвор јаг

Зар нисам проклет сав кад бегат морам

саљ.

и на том бегству не смем својих видети,

ни у свој не смем завичајг Ил морам зар

да мајком оженим се, оца Полиба

да убијем, он роди ме и подиже7

Зар не би когод, судећ, право рекао

да мени свиреп неки демон створи тог

О не дај, не дај, света моћи божанска,

да тај ми сване дан, већ невидом да пре

са света одем овог но да видим то

где мене такве судбе осрамоти жиг!

То, царе, плаши нас, ал негуј наду јопе док он не приспе и не сазнаш од њега.

Толико, збиља, наде остаје ми још да само човека пастира причекам, А кад он дође, шта си онда науман;“

Казаћу. Нађем ли да исто говори . . ' што и ти, ја сам 'онда јаду измак о,