Одабране трагедије

ЦАР ЕДИП 147

од страдања и спасе ме! Тим љубав не учини ми! Да онај умрех дан, ни други ни ја не би бола имали! Коловођа _И ја бих томе био рад! Едип Па-не бих оца убио, и не би прозвао ме свет жеником оне жене што ме родила, Сада сам проклет и грешнице син, рађ'о сам с оном од које сам потек'о сам. Па има ли од зла још горе какво зло, то паде на Едипа,

Коловођа Ја не знам како наум твој да одобрим, јер боље да те нема но да трајеш слеп,

Едип Да то овако не урадих најбоље, не казуј ми и немој више световат. Јер не знам каквима би гледећ' очима, кад у мрак стигнем, оца свога погледо, ни како мајку бедну; њима двома ја учиних више но што вреди вешала, Да гледам децу своју како никоше, зар то да буде поглед мени жељкован7 Не, никада! За моје очи никада! | А. ни град, кула, свете слике божије —! Њих патник над патнике ја, што једини, "од Тебанаца барем, живљах најлепше, сам себи отех! Свима сам заповедих да гоне бешчасника што од богова изађе проклет, мада Лајев беше род. Срамоту своју кад сам такву открио, зар требам ла вас правим гледам очима7 Никако! И да могох још да зајазим чувења извор уши, не бих поднео да бедно тело читаво не затворим, да будем слепи сасвим глув, јер слатко је кад мисли живе изван сваке невоље. Јао, Китероне, што ме прими Зашто ме. не уби одмах онај час, да никада у свету се не дозна чије дете самг О Полибе и Коринте, ти тобожња