Одабране трагедије

148

Коловођа

Едић

Креонт

СОФЈКЛЕ

о колевко ми стара, какву ли ми ви отхранисте лепоту, пуну чирова ! Сад изби да сам зао и од рода зла. О три би пута и ти, доло забитна, о храстиче и кланче ти на раскршћу, што написте се негда крви бабове са руку мојих, зар ме се још сећате што вама скривих, шта сам опет радио кад стигох овамо О браче, браче ти, ти роди менг и, кад роди, од мене ти опет клицу потера и показа и оце, браћу, децу — исте крви крв; па заручнице, жене, мајке; дела све најсрамнија на свету што се збивају! то није лепо за реч није ни за чин. Тако вам богова, зато брже ван ме где заклоните ил убијте ил у море зарон те где ме више видет нећете, Удостојте се несретника додета)! Слушшајте, не бојте се! Моју невољу ни један смртник трпет не може до ја. Што иштеш, Креонт, гле, у прави сти= же час да помаже и светује;зон једини браничем земљи месго тебе остаде.

Вај мени! Какву сада да му рекнем реч7 Па како да се с правом уздам у њега7 Та пре сам у свем ружно га увредио,

(Дође Креонт) ТРЕЋА ПОЈАВА.

КОЛО, ЕДИП, КРЕОНТ.

Не дођох амо да се ругам, Едипе, ни псујем што рад зла што пре ми нанесе,

_ (слугама) = Но, за род људски не марите л више ви, бар штујте пламен Господа нам Хелија,