Одабране трагедије

АНТИГОНА 16%

Креонт

кад оних претња твојих одагна ме хук, Ал' опет, у радости брзој, ненадној, што свако друго задовољство премаша,. ја стигох, мада заклетвом порекох то, са овом девојком што ја затекох је

где кити гроб. Ту није тресао се ждреб,. откриће то је моје, никог другога.

Сад сам је, царе, узми, како драго ти, распитуј и осуђуј! А ја, право је,

од ових беда одлазим ослобођен,

Ти ову водиш7 Како7 Где је ухвати7

Стражар. Мртваца она закопа. Сад знадеш све, .

Креонт

Стражар

Креонт

Да л знадеш право7 Говори и ли истину 2 Њу видех — мртвом спрема забрање-

ни гроб. Да л' јасно сад и разговетно кажем ти 7

Па како виде је и како ухвати7

Стражар _ Овако беше. Тек од тебе одемо

и оне страхотне ти претње чујемо,

са мртвог тела сав ометемо ми прах,

и веће гњилх добро откријемо труп,

у заветрину седнемо на високу на хрид, да до нас од њега не рашири се смрад. Ту један другог грдним речма псовасмо, кад пос'о когод занемарио би свој.

То тако дуго трајаше, док сјајни круг сунчани насред неба није узишо,

и жега припекла. Ал' изненада тад

од земље ветар диже прах, из неба јад, па закри поље, цело лишће кидајућ

у шуми; тиме силни напуни се зрак,

Ми жмирећ' трпљасмо тај богодани бич. А кад се једва негда вихар утиша,

ми цуру спазисмо где горко закука

«'о птица гласом тананим, кад угледа гнијезде пусто, празан лежај 623 млади, Л она, кад мртваца гола опази,