Одабране трагедије

470 СОФОКЛЕ

зајауче, а оне страшним клетвама

"све проклињаше који то учинише.

Донесе одмах сухог праха рукама,

па из лепокова из суда бакарна

о енча мртвог трипут жртву лијући.

А ми кад опазимо то, потрчимо

и склептамо је, ал је ништа не би страх.

За први и за други псовасмо је чин,

а она стајаше баш ништа не кријућ.

А мени мило, ал и жао беше то.

У ер кад се од зла спасеш сам, најслађе ти,

ал у зло вући пријатеља свога —

то боли, Ал је моја таква природа

да за све мање марим но за живот свој. „Креонт А ти, да, ти, што главу земљи обори,

да л признајеш да сврши то, ил поричеш 7 „Антагона _ Да, признајем, тај чин је мој, не поричем. Креонт (стреомжсару) и Ти можеш на пут поћи куда год си рад,

– од тешке кривице си ослободио се сад.

(Оде) ЈОВА ПОУКУ АЕ

КОЛО, КРЕОНТ, АНТИГОНА.

„Кргонш (Антигонт) А ти не надуго већ кратко реци ми:

да л знаде да је проглас то забраниог Антигона _ Да, знадох,. Каконе бих7 Сваком јасно би. Креонш И ти се дрзну закон тај да погазиш/

Антигона _ Та није проглас тај објавио ми Див, нит Правда, сустанарка доњих богова, законе такве човечанству одреди.

И не мишљах твој проглас да је тако јак да неписане, вечне божје законе

ти као смртан човек надмашити смеш. Јер они трају, не од данас, јуче — не, већ одувек, и нико не зна откад су.