Одговор на "приказ" г. Стојана М. Протића у "Делу" књ. 18. о моме делу "Финансије и установе обновљене Србије"

Кара-Ђорђевој и другим важним историским догађајима и личностима, о којима је до сада било погрешно изношење, а о некима се није ништа ни знало, или су била. предата потпуном забораву. А за народну Историју, заиста морају бити само истинити докази и сигурни Факти, на које се може наслонити; а никако гола причања на рачун туђ, која се _могу подметути другоме, као да је о себи причао, међу тим не зна се, ни коме је то причао, ни који _је тај писац, који је исто причање ставио на хартију, као што је баш случај, на који се ево наслонио г. 1 М. Протић. _ =

О овом причању, у поменутом Спомен у ХХ. а у предговору автобиографији кнеза Милоша, лепо _је и јасно напоменуо и сам г. Милан Ћ. Милићовић овим речма:

„Цео тај рукопис јесте кратка, автобпографија

Кнеза Милоша. А како Кнез није знао писати, то овде писање и не може бити његово, него је његово казивање, диктовано неком писару у перо.

„Ко је био тај писар за сад не могу казати;

али, гледајући на неке грешке у говору, на прилику, на употребљавање четвртога падежа место седмога, рекао бих да није био из Шумадије“.

На овакав податак, који, кад се пореди са ори= гиналним документима из тога самога времена, показује најзад то, да је у овом догађају, смрти Кара ЂБорђевој, кнез ПДреслот био само извршилац воље и одлуке Народне Скушштине, а не своје сопствене "воље, ево се г. Ст. Шротић наслонио, да осумњичи оно, што је изнесено и што ће се изнети на основу најсигурнијих писмених докумената, из доба и времена самих догађаја. Заиста је то чудно.

Све што сам о тим догађајима изнео и што тек пде да се изнесе, као и о Факторима из тога доба и њиховом држању, понављам, да заиста нисам казао, нити ћу што казати на памет. Ено, наша Академија Наука, која чува оригинални писмени докуменат од

Макан иду салу ада авишена

ране