Одисај напаћене душе

које изменише џи мој људски облик. Од 80 кгр. колико сам тежио, ја сам данас скелет једва нешто мало тежи од 20 кгр. и то како јадан ни жалостан скелет2 — а ноге и руке згрчене, укочене, чскривљене; прста искривљени, задебљали, виле налик на чворове но на прсте, и... све то шуно, препуно трознит болова %де се год тапне! Од некадањег јунака, човека, чиновника, оца, мужа, постао сам... ах, Господе, какав сам постао!! — Ко нема довољне представе, слике пакла, ко. жели видети пакао —- нека дође да види мене. Лежим ни жив ни мртав у маленој мемљивој собици у овоме селу, међ кртеве и планине, удаљен, одвојен од свеза света. Никоме немој ићи, нико ми неће да дође. Болови су ми — све имање, уздаси — занимање. Ван болова и уздаха ничега више немам. Болове ми нико не види, уздахе нико не чује. Немам ни оца, ни мајке, ни брата, ни сестре, немам сада ни некадањих „пријатеља“... немам никога, никога, ти нога! Хлебом ме храни жена, а жена је — жена: није она нити може бити оно што су отац, мати, брат, сестра. Вај и леле свакому кога жена. трани, меви, ова квоме какав сам, по хиљаду пути вај и леле. Немам кога да ме са постеље подигне, ни да ме на њу спусти. Ииунога џи ниоткуда више наде и утехе за мене. Гледам како ми болест и последњи зглавак немилостиво извија, грчи,

кочи, како ме све ужасније и страховитије ништи; гледам.

своје троје дечице, гледам, трпим и — уздишем. Уздасима блажим болове, ничим се не тешим. | 00 најбеднијег просјака, од онога мимо се сломљевих ногу рукама буче по путу те проси — бедније сам ја, ја и њему чак имам на чему забидени! И он живи, и он има свога друштва и он има задовољства и по који бар тренутак среће, а јаг — ја сам ван оба света: ни у гробу ни међ људе!! Болница ме не прима — веле ми господа лекари: то је, драги мој, Атбт1 5 Дерћотталв, та је болест неизлечина, она може лако сама нестати, фтта ако не престане, а Не умвете, ви џ са њоме можете