Одисај напаћене душе

4

жавао | Пакосет људска, надутост и уображење мога стакленог начелника окружног, и скандалозна несавесност и поквареност мога вазда пијана начелника среског преплавили су министра клеветом, грубом т бездушноњ клеветом противу моне, и министар, обмањут, место спреманог ми аванзмана, отпустио ме из службе на цигло шес месеци пред стицај права на пензију и оставио ме тешко бољесна, са породицом без крова и хлеба, жалосног до суза,

такав отпуст, у (40 доба, поразио ме, уништио ми је све лепе идеале, саломио ми дух, здробио душу, сахранио ми је п будућност, и породицу, и живот, и све -— зењавио ме је као црва. Од тога удара који ми на. несе моја вољена држава, од тог неочекиваног диндушманског удара који ми нанесе министар од кога 3аслужибах само добра и среће — болест ми се погоршала на сав мах, и бацила у постељу да са ње већ нигда више не устанем.

Па нисам остављен ни да болујем на миру. Неправда људи дошла је у индат „параграфсна. правда“, која ме је окривила невина и скруполозно цесиинца за дело у коме у ошште не може бити кривичне радње, а још мање моје кривице, То је била круна моје несреће после отпуста; тиме су ме жива сатранили. Људи ми одузела хлеб, кров и сваку нужну потпору и уџушили ма глас протеста, а болест ми уништила ноге и руке и тек тада сам остављен — да Жиб не мог живом!

Сада је пета година од када ме и држава, и моји пријатељи и цео свет, одбацише као исцеђен лимун. То ву године страховите борбе са љутом болешћу која ми извија и ломи кости, борбе са ужасном сиротињом и бедом, борба са паклом. То ву године које саломише и душу и тело моје, које убише веру моју у Бога и људе,