Одисај напаћене душе

Џ“ луна пеловип

БЕОГРАД

|шка Селјоме

живети дуже од насјву вио Убојо еддо „болничким правилима“, Па шта онда — фде ћу онда ја, аман, шио ћу, Како Ту ја, и шина сам, Ко сам, јесам ли у опише ши ја, јесам Ди 6 ја биће божје, члан обога света, јесам ли човек и то човек бар намети здраве — јесам ли, о! ти свете, ти хрингћанство, ти срце, ти разуму људски, јесам ли, 0, виимн велики и мали, позвани и непозвани, паметни по учени, јесам ли ја јолг човек — чобек7! |

9

Да се-над једним, будикаквим, човеком, на очиглед људи, данас у ЖЕ бебу тако сербес башкаре болест, беда и сваки јад, жалосно је и свести људске недостојно. Такав призор у грдном је контрасту са мојим појмовима, о развићу људскога разума и осећајима чобечија срца. Уз то, мено мала, незнатна и неука, посред моје невољедфуни и диви: да се и после толико хиљада година резултан човечија умовања не одмиче фаље од празног писања књига, говора, сликања ит,п. којим стварима стоји на супрот иибарност жЖивома са свима недаћама, или боље, са својим: МИША,

Једну кијавицу, н, пр. срећнога и богатога грофа Лава Николајевића 'Голетоја, разноси телеграфека жица широм целога света. За тога господина грофа Лава, за тога великога песника ин мислиоца, интересује се цео свет, хвали га и слави мал те не као земаљског Бога. У «пбарн, цео је тај голем свет у жалосној заблуди. Велики песник и „мислиоц“, господин Лав, баш никако и нимало не заслужује толики ентузијазам и обожавање овога света, за себе. Стари господин гроф "Голетој велики је песник страхота великих мисли, то је неоспорно па ппак: тај господин гроф нема ама баш накаквих стварних заслуга за чобечансиво, за сбеш; ничим он није задужио род људски, ништа он за свет није урадио ништа или — скоро ништа. Веливи је песник! Па шта је с тим“ Зар уживати тамо