Одисај напаћене душе

5756

„Надамном св небо затворило, не прима ми плача ни уздаха“.

Музпна маза, Хајне, узлисао је за струнама од магареће коже да на њима опева људе. Ја да сам песник, неби д:рао мирне, корисне магарце, већ бих се винуо до пакла, удавио бих највећег демона, одрао бих га и од његове коже затегао бих струне на својој лири да отпевам бол свој и ругобу евета. Моја песма заглушила бин грмљав:ну грома и рику бесна Оркана, пообаљивала би људе гичице и испунила би их ужасом каквим је испуњен сваки кутић душе моје:!.....

Мени овај свет није послао лимун да му дођем, ама ни ја нисам дошао, већ сам донет на свет. Да сам питан не бих се на свет појавио, не бих бар дотле, докле људи пронађу лек противу „АгЕтИ8 Аерћогтапв«“, који је тако налетљив само на људе, а никада, н. пр. на чобанске пее. Али кад сам се већ задесио на свету, и то баш као човек, морам и бити и остати човеком, и нико ме не сме сада преобраћати у секиру, коју, кад јој се пребију уши и држаља — бацају на ђубре. Ја сам, док сам и колико сам мосао, испуњивао све дужности човека мога ранга и положаја, испуњавао сам све дужности не сазнавши нитда и за права. Био сам одан држави и служби; људе сам волео, као своју расу, веровао сам им ин био им искрен; често сам бивао свој непријатељ зарад света; себе сам штетио да би користио друштву и држави, На непријатеље нисам се освртао, а пријатеље — имао