Од живота до цивилизације

88 ОД ЖИВОТА ДО ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Зелене биљке уздижу неорганску материју на степен органских једињења. Животињски свет црпе градиво и енергију из те особене делатности биљнога света, претварајући сагоревањем сложена 'органска тела у простија. Нека од тих једињења сагоревају потпуно у животињскоме организму, који их враћа спољашњој средини у неорганском,-минералном облику, тако да ти производи могу наново послужити биљци на њене синтезе. Тако бива са шећером и масним телима: та тела сагоревају у нашем организму дајући воду и угљен-диоксид, дакле управо она тела из којих биљка гради шећер и масти. У томе случају имамо једно кружење у ускоме кругу што га сачињавају хлорофилна биљка и животиња. То је, нема спора, склад у оквиру целокупне природе, јер без тога би се материја накупила у једном облику, па би живот био временом онемогућен. Али тај склад не почива на каквоме сложеноме механизму који не бисмо могли замислити да потиче из саме прилагођености. Животињски свет је прилагодио своју исхрану на оно што му је давао биљни свет. Извлачећи потребну енергију сагоревањем, као што уосталом чине и биљке, животињски организам је враћао минералном свету оно што је од биљке добивао у органском облику. Тиме је коло затворено. Животињски организам минерализује поменуту органску материју у своје сврхе, извлачећи из ње потребни му хемијски потенцијал. Али за азотна једињења, беланчевине, то кружење материје је сложеније. Беланчевине постају