Омер и Мерима : трагедија у пет чинова

се

9 х

хехвхе

о

>-

ехе

Ил' да се за њим бацим наранчом. — Ш'о то што чине (руком на улицу) оне срећнице И погодим га срцем у срце! Не приличи то теби. Не да ми, Ускраћује све стари обачај. Највећу срећу, миље, Причекај, И теби све ће бити. Стрпи се, Да буде тај шго сада видјех га, Па кад већ овуд: срећа носи га, Што срећник амо бар не погледа!

Ко оно прије 7" (растресено, отежући) да ти — речем Е Што 2 Кад оно прије овуд пролази И гледну амо — Боже! поглед тај Гле — гле!

К7о да ме (руком по појасу) пресијече! | Па 2 И оде даље (повуче Фатиму). Даље. Настави. То накад не ћу рећи никоме. И то је дакле та главобоља, Што толико те прије измучи 2 (загрли Хатиџу, умиљавајући се). Да, драга моја, мила Хатиџа. К'о маче ми се сад умиљаваш А што ми онда одмах не рече 2 Не могох онда Али послије 2 Кад помислим — а ја се уздрхћем, Све неки страх ме узме чудноват: Сад леди ме а сад ме сажиже,