Омер и Мерима : трагедија у пет чинова

Ф

Ту (руком по челу) _ ври ми нешто, Ту (руком на срце) се узбурка, А ријечи ми се све о«амене И ја се онда клоним свакога, Самоћа друга ми најмилија. — — Ал' не срдиш се на ме – Не срдим.. Е, ти си чисто злато, Хатиџа. Ал' сад ми реци, чини ли ти се је л. чуо за ме Омер Бссва сва. Па ако чу, што амо не гледну, Да с' оног ока, жељна, напијем, И утонем у оној зеници 2 (Уздахне и замасли се) | Да — само кад би бабо пристао (брзо, радознало). А зашто на би бабо пристао 2 По роду није раван Омер ти О богатству да и не говорим (Нагло, као да се сјети) Заостасмо већ дуго. Хајдемо (Извири десно) И бабо ево иде. (невољно на прозору). Идем, Де, (пође) Да свима буде пргво, идем ја А ове амо — (руком према прозору) свака срећнија (загрли Фатиму, тјешећи је). Не тужи тако, бабо долази. (брзо). А бабо може све да поправи 2!

(Улази Сердар с десна)