Омер и Мерима : трагедија у пет чинова

со 65 ж 62

со ж С

мо хохож

А што2 Пронашла све!

И слутила сам повод немиру, Главобољи јој селној од прије, И владању јој необичноме, Сад видиш да ме слутња не вара.

Што 2

Момче. Које 2 Омер Љубовић.

(замисли се подуже).

Ваљано момче —

Свуда хвале га.

До душе није рода богатог,

Ал није ни сирота убога.

По роду није раван кћери ми, Ал' ако јој је он већ у срцу —

Од срца јој господар само Бог.

Берићет, срећу желим кћери ја —

Да ко би ако не би родитељ 2

И Али-бег би то одобрио,

Говорићемо с њиме дангс ту.

Та он је воли као и ја сам.

У Али-бега твога срца крв, У Али-бега твоја душа, ћуд. Просудио си право, паметно, Кјо брижном оцу што и приличи.

Са братом ћу се договорити. (Оде замишљено десно)

(ва њим). И брат ће теби то одобрити.

ЧЕТВРТА ПОЈАВА.

Хатиџа сама. Јединица, синовица! Па да! Што не би чико благословио!

(Пође замишљено, па стане, као да се сјетила, радосно)