Омер и Мерима : трагедија у пет чинова
со 65 ж 62
со ж С
мо хохож
А што2 Пронашла све!
И слутила сам повод немиру, Главобољи јој селној од прије, И владању јој необичноме, Сад видиш да ме слутња не вара.
Што 2
Момче. Које 2 Омер Љубовић.
(замисли се подуже).
Ваљано момче —
Свуда хвале га.
До душе није рода богатог,
Ал није ни сирота убога.
По роду није раван кћери ми, Ал' ако јој је он већ у срцу —
Од срца јој господар само Бог.
Берићет, срећу желим кћери ја —
Да ко би ако не би родитељ 2
И Али-бег би то одобрио,
Говорићемо с њиме дангс ту.
Та он је воли као и ја сам.
У Али-бега твога срца крв, У Али-бега твоја душа, ћуд. Просудио си право, паметно, Кјо брижном оцу што и приличи.
Са братом ћу се договорити. (Оде замишљено десно)
(ва њим). И брат ће теби то одобрити.
ЧЕТВРТА ПОЈАВА.
Хатиџа сама. Јединица, синовица! Па да! Што не би чико благословио!
(Пође замишљено, па стане, као да се сјетила, радосно)