Омер и Мерима : трагедија у пет чинова

16 М. И заиста ми дужа чине се Од седам годин седам плана тих. —

Да могу како да их проспавам И просањам док опет дођеш ми.

0. Ал чежњи ће нам, душо, бити крај, А снови наши — јава ускоро — Далеко није, душо М. Брзо! Штог 0 Већ двапут чух гдје мајка говори — — —

Не рече ми до луше у очи, Ал' намјерно, да и ја чујем —

М. | Што 2 0. Да снајку себи мора довеста. М. је л' она, Боже, која од ових, Што за ме данас расвитиваху 2 0. То може бити. М. Ти је не питаш 2 0. Та зазор ми је о том зборити, А камо ли још да је питам. М. Знам. 0. Већ сама мисао на то гони ми Уз образе ми крв узаврелу. М. Разумијем те, сунце. 0. Вјерујем, Разумије ме рајско босиље, Разумије ме смиље, ковиље, Разумије ме скромна љубица, И мајчина разумије душица, , И сваки дан све љепше од љепшег — К'/о од некуда да ти извире 2 0. јест, извире ми све непрестано

На (загледа се Мерими у очи)

овај извор неисцрпиви, У коме ми се душа огледа. Над њиме ми се небо надвија