Омер и Мерима : трагедија у пет чинова

15

Све нове дражи, једну пред другу.

Ал' драго моје за њих не мари,

Већ жури само, амо гледајућ —

Па ипак опет овдје ево ме,

Да, жељна га, привлачећ мислима,

још више брзам лијет му слађани,

Умарајућ га жељом жестоком.

Ал не ћу даље да га умарам,

Нек иде само снагом срца свог —

Та доста јача, а не умара.

(Омер се појави у дну десне улице и гледа жудно у прозоре) Не могу ипак одољети ! (Олет извири, али још не опази

Омера) Ах! (Уђе у двориште, замакне десно, а врата остану више отворена)

ДЕСЕТА ПОЈАВА.

Омер, затим Мерима. (још у десној улици, не скидајући очи с Мериних прозора), Но, хвала Богу! — једва! — Не можеш (Од пролазника да се осамиш! (долази из дворишта, изађе на улицу, забринуто). Е, мора да га нехотице ко Зауставља на путу среће нам. Ал ко би сад га задржавао 2! И гликовац највећи када би Наслутит мого куд га води пут, Ни по тренутка само не ба га Заустављао, већ — пожурхо. (Омер је већ стигао напријед. 1 извири и спази га) Ах! Долетје! | Да, душо! Ево ме На крилима нам жеља врелијех, На живи извор тај живота мог, Да с' нове снаге опет напијем За седам новах дугих година.