Омер и Мерима : трагедија у пет чинова

49 По обичају нашем староме. Противио се дуго, мазуник, Ал, паметан, умирио Ми се, И сада ми се тај не противи.

Ђ (приђе прозору, провири. У то се зачује из далека, а онда све ближе источњачка сватовска свирка, пјесма и поцикивање, узбуђено).

Пожуримо се, мајко! Сватови! Хат. У врту биће. Идем тамо ја, А ти га овдје чекај. (Оде журно десно у дну) Ђ (за Хатушом). Жури се:

ПЕТА ПОЈАВА.

Ђулсима сама. Ђ Ајл' доклер! Доклег Бог то нека зна. Овамо Омер не ће дођи сам, Пред сватове зар он да изађе Ил Фату још да прими2 Боже мој! Шта мисли моја мајка Бог то зна! (Свирка, пјесма и поцикивање престане) ИД МА ЗЈЋ з_ Базе! Ц Бети ! И умукоше. Боже! Што ћемо! Сад овдје треба он гминати А још га нема. Муке велике! (У дну се, у лијевој соби, појави Хатуша и Алија, забринути)

ШЕСТА ПОЈАВА.

Ђулсима (у десној) и Алија с Хатушом (у лијевој соби)

Ђ (застане, праслушкује), То мајка ми! И ујак Алија! Па шта ћу и ја овдјег

Хат (из лијеве собе), ___БЂулсима!

Ђ. · Ев: идем, мајко, (Уђе у лијеву собу)

А _ (Ђулсими). још га нема Ђ. Не. ћ. Растужиће се врло дјевојка

Што њега не би да.је прими он. ОМЕР и МЕРИМА. | 4: