Омер и Мерима : трагедија у пет чинова

81

И да за оно питам зашто знам2 И баш да хоћу, не бих могла ја, Јер срце сваку ријеч устави

Ко сувишну.:

Е. | Разумијем те ја. Ал' ако ипак данас не дође» М. Изостао још није никада.

(Загледа се као да заиста види Омера, радосно) У души ја га видим. Заиста2 (Хајрији, тихо) Што велиш сад Хај (тихо Емини). Поштедимо је још. М (загледала се десно). Да = прерано је још за долазак, Не долази у ово доба он Ал слути ми се као да је ту. (Немирно разгледа около, као да осјећа нешто необично мило)

И ако није ту, ал близу је, (Окрене се ружику, разгледа као да нешто извирује, па удише дубоко)

Ха! (разрадовано) МИри ружа, драго близу је! Хај. Утваргње је, сејо, нема га.

И кад би могло бити, рано је;

Разумијеш ли, Мерог М. Нека је!

Па нек је рано, може бити све,

Чуј, није, сејо, то утварање,

Већ истина је, жива истина!

Ту (руком на срце) осјећам. Хај, Што, Меро, осјећаш 7

ТУ (руком на ружик) осјећам близину драгога. (Дубоко удише) - .

__Кадгод овакав руже шире мир, Да шире груд ми, срце закуца, По куцању ја томе осјећам Да моје драго амо ближи се.

Хај __А што би ти, да ко донесе глас Да Омер више за те не мари2