Омер и Мерима : трагедија у пет чинова

82

М (ни најмање неузнемирено).

ја, сејо 2 Хај. Дао те: М. Па ништ'. Хај. Ал: што би ти, Да чујеш да је другу изабр'ог М, Па опет не бих ништа рекла. Хај. а: Чуј: Ал' да се синоћ он оженио 2 М. __Ал' не шали се, сејо, молим те, · јер такве шале — | Хај (брзо). Не миле. ти се. То вјерује ти сеја. Вјерује. Е. То није шала. М. Мајко, не вјеруј,

А ни ја ти не могу никоме Да вјерујем, већ само (руком на срце) ОВОМЕ, Јер оно, мајко, куца истину. Е. А мајци својој 2 М. Вјеровала бих Да срце ништа мени не каже, Да ћути бар, ал разговијетно — — = (нуди Емини) Прислони ухо, мајко, (нуди Хајрији) Сејо, чуј, Откуцава ми: драго долази. (Окрене се ружику, удише дубоко, руком на срце) Да није само, (погледа сунце) ВИДИШ, прерано = Е (клима главом, здбринуто). Да — прерано М. Па нек је прерано, Он долази! Хај (погледа Емину забринуто, Мерими). Ал' како

Е.

М. Ал' долази! И руже говоре! (Разрадовано, као да се сјетила, Хајрији) Ти питаш: Како2 А ти сада чуј:

Никако.