Омладина и њена књижевност (1848—1871)

(5) с

ОМЛАДИНА ПО ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ 52

ЈОВАН ГРЧИЋ - МИЛЕНКО

(18#6—1875)

о

Ако је истинита реч Сент-Бева да је у књижевности заборав најсвирепија пресуда, „Фрушкогорски славуј“ Јован Грчић-Миленко заслужио је више сећања и бољу судбину.

У омладинским дружинама и листовима, у сегединској Слози, пожунској Слободи и бечкој Зори, у Даници, Матици, Суботићевом Народу, Младој. Србадији, често се срета са именом тога младога гимназиста, и медецинара. Он је написао доста лирских песама, преводио Гетеа, Шилера, Шамисоа и Хајнеа, написао неколико приповедака, огледаб се у драми пи у епу. Критика није била љубазна према њему; Матица Српска показала се сурова према његовој прози, и он је умро у двадесет деветој години, познат, али непризнат и нецењен.

:

; ;

- о Оно што је било слабо у оној његовој поезији | то је баш оно што су критичари благонаклоно | истицали: патриотске песме, конвенционално па_ тетичне као и остале које су се у то доба певале. У његовим родољубивим песмама, посвећене „врломе патријоти“ Светозару Милетићу, пева се „златно доба Душаново“, „невера Вук“, Видовдан, јајине суве“, нада да, је близу дан уједињења и ободе целога, ОЈ, племена:

"Куд ме вучеш срце врело Са криоца Врушке плаве“ Тамо, тамо, омладинче, амо, тамо преко Саве,