Омладина и њена књижевност (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА ЕЊИЖЕВНОСТ 528

гукања, макаквој „бајној неви«“ српској. Једном само, и то у Мозајику, у нежној песми Девојко, девојко, штампаној после смрти његове, као да је нашао, акценат јак, прави тон, оригиналан, трајан парав : -

Чедну ти песму пошљем Ко што ми срце жели, Ти песму радо читаш Али те не весели...

Ти љубав своју кријеш, А љубав моју штујеш, Па тајно сузе лијеш Кад песму моју чујеш...

Грчић је био често искрен и увек ведар песник: „певајући своје песме, нисам се стидео, ни плашио себе самога... нисам загонетао себи самоме, — не загонетам ни другоме.“

Има у његовој поезији једна врста песама, које ондашња критика није ни узимала у обзир, а које могу лако да буду оно што је најоригиналније и најпоетичније у свему што је он певао. Јо; ј ву оне његове просте песме, како их он сам назива, | и за, које вели: »у простим песмама чувао сам про-

стоту, као ·непомирљиви непријатељ такозваном увисоком“ неразумљивом певању.“ Отресајући се онога што је сам навивао „измишљени овећаји“, „страшне слике« и „чедна ачења“, он се надао да ће „свесна и увиђавна критика“ оценити колико је успео да се приближи свом идеалу „Кк животу "и природи.“

___ И када се прочитају те свеже и симпатизне песмице о природи, о цвећу, о селу, о Фрушкој

4 а њи

3 2