Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ ^ — - =~ Страна 37 Д-р Светолик Стевановић Из комуналне полупрошлости Београда — Комунална схватања наших очева —

У првом броју Општинских Новина, од 6 јануара 1888 године, могу се наћи интерасантне ствари о тадашњим комуналвим схватањима. То су врло занимљиви детаљи који сугестивно наводе на размишљање и на временоко упоређење. У уводнику тога броја, са насловом: „Из Општине", и са поднасловом: „Границе вароши Београда", саопштава се одобрење Г. Мин. Грађевина за поднети му „план" варошких граница: „које сад у гланном овако теку". У набрајању нових граничних и реонских објеката тгамињу се и места, имена и пунктови о којима данашње становништво већ ништа и незна. 0 бившем „Тунелићу" на западној међи Београда, па о некаквој „Барутани", до које се стизало испод болнице за „сумануте", да би се обухватио „Лауданов Шанац", и пресекао крагујевачки друм код њиве Аћимовића и Дојчиновића, те допрло на мокролушки пут до раскрснице са путањом која води Чубури. Одавде је „граница" водила путем до Каленића ливаде (читајмо гумна), искључујући ову ливацу, да би допрла до цариградског друма, пресецајући га код пута за ново гробље, па потом окрећући код раскрснице тежачке (читајмо ратарске) улице. Одатле се продужавало лесковачком и савијало испод старог јеврејског гробља, па преко цигларске до половине миријевске улице. Одавде се ишло, пресецањем вишњичке улице код „краљевих штала", ка раскрсници болничке (читајмо -видинске) улице, преко баштованица иза „Две Буне", до шанца и Дунава. Дакле, пре 40 година није се још ни сањало о садашњим предграђима Београда: Булбулдер, Стари Смедеревски Ђерам, Пашино Брдо, Душановац, Царева Ћуприја, Топчидерско Брдо, Чукарица и друга, која сада већ броје више становника него цео ондашњи Београд, а неке ондашње ливаде репрезентују сада пијаце: централна места читавих нових квартова. Тако, у ономе добу витешких нарави и јатаганских схватања, нико није ни помишљао, да ће са јужне стране тадашње варошке границе, само после 9 година, изнићи Јатаган Мала, са око десет хиљада становника. Ондашње „путање", раскрснице, шанчеви и баштованице имају сада већ и асфалтираних улица, и ко зна колико већ пута канализационих раскопавања. После овога омеђавања, налази се други напис у поменутоме листу, као превод из Пештанског „Ла Ревуе де л' Ориент", о индустријализацији Србије. По њему је г. Ђура Вајферт био још тада добијо владину „повлаетицу" за подизање фабрике хартије у Београду, а г. Ранко Гођевац „повластицу" за израду мртвачких

сандука и других ливених израђевина. Али, пошто се је тада и комунална штампа, као што видимо, бавила и француским преводима о индустријализацији, изгледа нам да у таквоме времену ни фабрикација хартије није могла бити довољно рентабилна, те је ваљада због тога и морало да се чека на фабрику г. Вапе, која је основана тек након 33 године. Даље се у овоме преводу истиче ласкаво м^ишљење о великој иницијативи београђана са оснивањем одбора, чији је задатак израђивање предлога о водоводноме систему у Београду, и да се његов пројект заснива на рестаурацији старог римског водовода. Једновремено се подвлачи притужба пештанске редакције на онамошње „инџинире", који нису у стању да реше проблем пештаноког снабдевања водом, која већ годинама десеткује тамошње становништво, због чега се иста редакција пита: неби ли било добро да Пешта позове београдске инџинире у помоћ... Као трећи напис 0. Н. налази се са гротескним словима овака објава: „И ове године општина ће београдока продавати лед свој налазећи се на целом њеном земљишту и обалама савској и дунавској од кола 30 пара динарски. Сваки онај коме лед потребује дужан је претходно јавити се рачуноводству судском и гаксу платити. Иначе, ко се ухвати, да кријумчарски лед носи, платиће четвороструку таксу у корист касе општинске". Интересантно је, и због тога важно овде напоменути, како општиноки финансијери онога доба констатују, приликом буџетске дебате, велику сељачку конкуренцију са својим довозом леда у варош: јер, кад је лед ,,са општинскога земљишта" био таксиран само 0.30 дин. од кола, пошто су га онда сељаци могли продавати и притом конкурисати? Ваљада да би се што јаче истакао чист декоративан значај однашњих комуналних „О. Н." редакција је сву осталу површину листа испунила новелама, романима и књижевним огласима. Тако је у првоме броју осме године излажења угледала света и прича једнога поморца о најисточнијем сибироком племену Гиљацима. Са доста приповедачког дара и са великом усрдношћу редакције, сервирана је читаоцима ових комуналних новина информација о биолошким, ловачким, иделопоклоничким и другим 1авојствима онда још беакрајно далеких Гиљака. По тим информацијама Гиљ-аци су танких али жилавих удова и развијених прсију. Они имају по две куће — види се већ н по томе да у Беотраду