Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 145

Никола Трајковић

Београдско Позориште пре уласка у своју зграду

Прилог за културну историју Београда —

IV.

Последња представа у Велико^ј Пивари била је 29 марта 1866 са^ комадом „Оршоке Цвети", на којој је „кућа" била пуна и расположење одлично, али 1се десио један „тех иички" малер, који је како изтледа онемогућио даље давање представа. За време изво* ђења четвртог чина поменутог комада, сломила се главна греда која је држала позорницуи попричању очевидаца „глумци пропали у подрум". У ствари, изгледа да се само једна даска сломила од пода и мало повредила шап* тача, али расположење се покварило код публике, представа се прекинула, и чак више није ни било представа. Нема оигурних шода* така, али изгледа да је била ипак [још једна „Последњи дани Смедерева". После о^вих представа трупа се растурила, неки глумци одлазе у Загреб, неки у Ноеи Сад. Позориште у Шоповићевом Купатилу До јесени 1866 године није било више представа у Београду, Октобра месеца ранији позоришеи одбор -ставља се поново у акцију, и покушава Да после дуже паузе од тринаест година, настави започето зидање на темељима, боље рећи пилотнама „театра" на Зеленом Венцу. Образује се и нарочита техничка комисија, која прегледа поново терен и започете радове, али и ова констатује да се на то-м месту ,не треба никакво озбиљније ни |веће „зданије" да зида. Баш некако у то време најжи-вље акције позоришног одбора да створи Београду стал!1 У позоришну зграду, долази, у почетку 1867 године, немачка позоришна трупа шод управом некаквог Карла Ремаја. Ремај је стари познаник Београда, јер је већ две године раније давао представе на немачком у Београду. По овоме доласку, Ремај као промућуран човек, осетивши где је језгро беградске публике у омладинцима, окулља их око 1 себе и радо их увршћује чак и у сво'је чланове. Њиховим одушевљењем окуражен, Ремај се нуди чак и Министаретву Просвете, да уз њего-ву помоћ, оснује стално српско позориште. ИмаЈући веза са министарством, баш преко породица и пријатеља својих млађих чланова, БеО'грађана, од добија концесију да води позориште у Београду за време од четири године. Прва је представа Ремајевог театра била 24 маја 1867 у новом „театру", Шоповићевом Купатилу (на земљишту где је данашњи млин и парно купатило Браће Поповића у Босан|СК0 'Ј улици). Из ирвог огласа „печатаног" на

(наставак) српски ^и немачки, (сачуваног у Малетићевој „Грађи") видимо- да је играно два комада, прво „Београд некад и сад" на српском језику, кога су изводили београдски глумци, дилетанти разуме се (Нешу је играо „г. Жарко'", Милана „г. Драгутин", Вучка ћирицу „г. Светозар"); затим оперета од Офенбаха „Чаробне гусле" коју су изводили немачки глумци. Интересантна је напомена на дну плакате, ко^ја нам даје податке о изгледу самог по* зоришта: „Поштовани! Уздајући се у ваше осећање за умјетност и човекољубије, нисам трошка штедео, те сам еаградио пријатпо летње позориште са ложама и седиштима, зато молим за вашу наклону посјету" ... На дну плакате су још ови интересантни детаљ.и за ондашње прилике: „Билете .се могу добити код г. Стеве Зорића, берберина на теразијама преко дан, а увече на каси. Ако> би зло време било>, представе ће бити у идући лепи дан". Али ово отварање „немачког театра" у Београду изазвало је буру негодовања код ондашњих омладинаца. Кад су .први пут „немци" дошли у Београд, 1857, београдски омладинци су били одушевљани њиховом „поучителном" игром; али сада су омладинци већ „знали" шта је театар и могли сами организовати представе. Зато је „Србија" објавила ове редове: „Она (немачка дружина) узеде на себе велики задатак да нама она, у нашскј престолници, у престолници свију Срба, оснује ■народни театар. Ко год хоће да говори ло души, тај мора признати, да је ово најжешћи шамар, који нам данас Немац пришити може". И тада иаводе напис А. Шеное да су у Загребу Хрвати Немце „гњилими јабуками и јаји у !прко1с горким сувам ц. к. полицајног повјере.ника оћерали дефинитивно са нашеГа позоришта". Али омладинци нису имали потребе да се много љуте на Немце, јер већ и њихова агитација противу њих, затим неразумевање немачког језика од београдске публике, а вероватно и лоша игра немачких глумаца, учи* нила је да се публика почела све више апстинирати од театра, и одсуство публике учини да Немци — оду. Ту прилику искористи одмах Одбор за зидање београдског позоришта, бојећи се да се Немци не врате {пошто су имали концесију на четири године) и лозове Јована Ђорђеви* ћа, онд. управ.ника српског позоришта из Новог Сада да овоју турнеју по „српству" пре*