Општинске новине
Страна 274
ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ
Мештровић: Удовица са дететом
Па како да ие ©олимо ту зграду, која нам све то васкрсаеа пред очи-ма? Како да не заблагодаримо Кнезу, који се искрено побринуо, да баш шај ретко очувани, столетни конак, претвори у свој Музеј и да га тако рестаурираног, учвршћеног, зацементираног, припреми за једно даље поколење, ко-је :ће бити тако далеко од -свог праочинског, оријанталног Београда? Тај будући, америкапизо-вани нараштај, окружен булдозима, пјр10жет урбанвстичким стилом каквог још смелијег Кордизије Сењиа, имаће у додиру са овим конако^м, овојј мом-енат нео-^национали^зма и можда чак, какву екстатичност од унутарњег, историјског филма. И то је баш, што нас мора усхитити, кад данас отварамо капвју старог конака. (Остаће вотомспву бар једна кућа с доксатима, !Оџадима, долапвма, нишама, с врућим амамим:а, с храстовим стубиштима и са !И'зразвтВ'лМ печатом Истока. Са њима в парфем минулог века. Један одисај нас.
Сад око! конака је енглески парк. У једно'М куту зацрњаиа :и заифилаћеиа карвјатида, онажног торза, изашла испод руку маестра Мештровића, а с друге стране шедрвап, источњачки тих и орваментиран, тако леп да су га Бугари за време рата били пренели ив Ниша у Софију, па смо га пајзад ипак иронашли !В вратили у његову атмосфору. Ту ће 'остати, ваљда, бар једно мирно 'Столеће. Отворимо ли ирата на Музеју, у 1аам10'М
приземљу заблеште снажни торзи, моћни као наш вародни еп. Мештровић је ту извајао и кзложио фрагментирану нашу историју, с лепотом легенде. Ту су њег;ове каријатиде, болне удовице тврда срца, затвм главе, рељефи и фигуре препознатих јунака, једнога Краљевића Марка, Милоша, Срђе, за којима се окре гао Запад, кад су били у своје иреме довучени под стакло лондоиских и париских галерија. Ту су још Орловић Павле и Косовка девојка, ту су „Сећање", „Моја мајка", „Мо'ј отац", „Сфинга" „Р:об", па рељеф главе Краља Петра, хмедаљон за косовске оеветнике, са 01сталим деловима монументалног в богатог циклуса. Цео онај Мештро !В !ић нама. драг в близак, лежи ту сакупљен, изложев, очуван, п:осле свег лутања континвдтима, после ових морских болести' на Атлаитику и брзим, теретнвм возозима, када су страдали најгаише 1Носеви и прсти, најосетљивији делић овог жввог, задахнутог камена. Странцима имамо шта сад показати. Бар сноје и ако! је м ( алО'. Нема ту нж једног туђег камена, ни једвог пресађеног обелиска. Наша су лица, болна, грчевита и мушка. Наша је прошлост. До душе, скулптуре има и на спрату, где су уз Мештровића стали још неколицина знаменитих вајара: Ђока Јовановић, отац новијег ваЈа |р1Ства код нас, заступљен је са бистом же)не у бронзи; бронзана фигура дечка оличава осетљивог мајстора Симу Роксандића.
Мештровић: Сећање