Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 553

1:922. 38,218 или 29,8% од целокупног становништва 1923. 56,980 „ 30,4% „ 1926. 63.474 „ 32.8% „ Од овог броја на сам Београд отпада најмање 50%. Али стварно број радника у Београду је несумњиво још много већи, јер у Београду има најмање до 30% неосигураних радника. Поред тога чланови породида, који живе од надница ових радника нису урачунати. Овом броју треба додати и број знатних занатлија, трговаца и чиновника, који немају ништа бољи економски положај од просечног радника. Без претеривања смемо рећи, да од београдског становништва најмање 70% припада радничкој класи и сиротињи. Просечна обезбеђена надница радника је износила у 1926. год. тек. 26.73 дин. Према прорачуну Инспекције Рада у Београду је на крају 1925. год. потребно било за 4 седмице за исхрану 280,5 дин. или више од трећине од целокупне месечне наднице радникове. Додајмо томе, да је најгора соба за самца у 1926. год. плаћена 150—200 дин., а постеља 30—50 дин. месечно. Од просечне наднице тако рећи не остаје ништа за остале потребе. Број недораслих радника испод 18 година стално се код нас увећава. По податцима Београдске Инспекције Рада испод 18 гоу прегледним предузећима у 1925. год. било је 20,42% радника. Исто се тако и број женских радника увећава. Исте године било је 17,97% женских. Ми за Београд немамо податке о умирању радника од туберкулозе. Али у целој земљи на 100 смртних случајева међу осигураним радницима долази 33,59% од туберкулозе (31,53 мушких, 44,44 женских), а 13,03 од органа за дисање. На туберкулозу пада дакле 11% више смртних случајева међу Београђанима уопште. Из ових фрагментарних података ипак можемо закључити: Београд је радничка и сиротињска варош. Станови. — Већ и лајицима је познато да је туберкулоза болест нездравих станова. Врло оскудне податке имамо о становима у Београду али и сувише довољне, да нам укажу на важна гнезда туберкулозе. Према попису од 1921. год. у Београду је било 7465 зграда. На сваку кућу долази по 15 становника, докле у Лондону долази по 4—5. Већ ова чињеница може да нам каже много о препуњености београдских кућа, нарочито још кад се зна да у Београду немамо много великих кућа, него су у највећем броју приземне мање зграде. Од 1919.-— 1927. године изидано је 1721 зграда са 5640 станова. Према томе можемо ценити да у Београду има око 9000 зграда, те на сваку долази по 25 становника. Број се дакле увећава. Још гори је систем зидања зграда у Београду. Због затечених из турског доба ус-

ких и дубоких плацева, изиђивање Београда је најгоре што се замислити може. На уским плацевима старог Београда с лица су били дућани, у дворишту су по дужини подизане магазе и шупе. Како се Београд почео ширити још осамдесетих година прошлог века, магазе и шупе од бондрука или другог слабог материјала преправљане су за станове за издавање. Доцније су према новим потребама у истом смислу подизани и нови станови овог типа. У дубину дворишта од неколико десетина метара иде зграда наслоњена на суседну. Проветравање, осветлење као и остали хигијенски услози још су мање могући, јер су у тим зградама обично мали станови од једне или две собе са кујном. Али ово се још више погоршавало кад су се на тим истим плацевима почеле рушити старе зграде и подизати вишеспратне зграде по истом принципу услед недовољног земљишта. Док су раније преовлађивали вагони, савремени Београд све више и више добија за становање бунаре. Ове зграде имају приступ ваздуха и светлости само са лица, с дворишта у врло малој мери. С обе стране су припремљене уз суседне зграде тако да становници приземља, па чак и првог спрата живе у правом бунару без довољно светлости и ваздуха. Изузевши просторија с улице, друге просторије немају осветљења, ваздуха, проветравања. И ако посматрамо овако изиђивање Београда потпуно затворених кућа у читавим улицама, није могуће очекивати смањивање броја туберкулозних. Али овде појачавају дејство и други неповољни односи. Београд нема довољно паркова, слободног ваздушног и сунчаног простора, не само у старом делу, него о томе нико није водио рачуна ни на периферији, а нигде није предвиђено сразмерно земљиште за јавне паркове. О станбеним приликама у Београду имамо и неколико подробнијих испитивања из Централног Хигијенског Завода (Др. Богољуб Константиновић, Јатаган мала, 1925., Брсанска улица (Гл. Ц. X. 3. 1926.). У Босанској улици прегледано је 74 куће за становање. Већина ових кућа су типа вагона, изиданих по дужини дворишта. Од њих је зидано: од набоја 24 од цигле 35 од цигле и набоја 4 од камена 3 од мешовите грађе 8 У свима кућама је било 602 стана са 1310 просторија или просечно сваки стан са 2,16 просторије. О пространости ових станова још бољи се закључак може извести из овог: од 602 стана 115 или 19%, састоји се из једне просторије, а 345 станова или 57,5% из два одељења. У овим становима је било на-