Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна ! 311

мора водити нарочито рачуна. Остаје да се ближе одреде ти простори, што ће Општина учинити у споразуму са Одбором за пошумљавање околине Београда, чнју смо агилносг и стручност нарочито истакли. Обавеза одређивања простора за пошумљавање резултира из поменутих законских прописа као и из новог Грађевинског закона који предвиђа одређивање тако званих заштитних појасева. Под тим појасевима подразумева се сва она површина која садржи шуме, и зеленило у опште, а која се не може употребити ни за какве друге сврхе него за одржавање што више зеленила па самим тим и за одржавање здравља и живота становништвз. Такви простори мораће да се уцртају приликом нове обраде генералног плана Београда у његовом перифериском делу који је још необрађен, а нарочито у деловима ван атара града Београда, како то предвиђа поменута уредба у Закону о атару града Београда. И не само да ће имати да се одреди ужи простор за пошумљавање, него тако исто мора се обележити и величина простора, а нарочито она места и они простори чије је пошумљавање апсолутно нужно извести и то што пре ради заштите Београда од великих ветрова као и ради побољшања услова за живот у опште. Сва ова питања, у колико нису детаљно испитана, морају се проучити у току ове зиме, тако да се већ на пролеће може приступити делимичном извођењу програма уређења Београда и у границама средстава којима се данас располаже. Докле је питање одређивање простора за пошумљавање више теориског карактера и иде у област ужег посматрања стручњака како шумара тако исто и вештог урбанисте, чију компетенцију не смемо оспоравати код питања ове врсте у опште, дотле је питање начина пошумљавања, т. ј. питање како стварно доћи до шума, изгледа нам, далеко теже и своди се на читав низ теориско-практичних предлога о којима ће овде бити специјално речи, Ја сматрам за немогуће оно решење по коме би Општина града Београда (колико се тиче пошумљавања на њеном атару) могла да експроприше или откупи све оне велике комплексе имања који би имали да се пошуме на делу ближе или даље периферије Београда. С тим, дакле, треба бити једном на чисто: Општина је била, јесте и остаће лишена могућности да откупљује огромне комплексе земљишта у циљу пошумљавања. Кад се овако ствар посматра, онда изгледа да се овај проблем у опште не да решити. Само на делу атара Општине града Београда, који се простире дужином Лаудановог Шанца, а обележен је на овде приложеном илану као зона пошумљавања, било би потребно око - 7 5 30 милиона динара. Општина нема те па-

ре и неће их имати ради остварења оваквог једног идеала из области савременог урбанизма. Но питање пошумл>звања Београда, чак и на случај да се овај готово најважнији крај на Лаудановом Шанцу пошуми, ипак пе би било решено, јер постоји потреба пошухљавања и другнх простора који опасују Бесград и имали би се засадити шумама у облику поменутих шумских острва и других врста зеленила. Ако би за велике комплексе терена на Лаудановом Шанцу било потребно 25—30 милиона динара, онда је ван сваке сумње да нам је за пошумљавање остале околине у атару Општине града Београда потребно најмање још три пута толико, т. ј. сума од 75— 90 милнона динара. При томе мислимо само на откуп земљишта, али не и на све друге издатке скопчане око добијања и постављања садница, затим нивелисања терена, обраду путева и т. д. Трошкови су, значи, далеко кећи са додатком ових издатака који су у тесној вези са пошумљавањем околине. Стојећи иред овим нерешљивим проблемом могло би се готово пасти у очајање и рећи да је пошумљавање околине Београда у смислу тезе која се заступа од свију оних који желе да околину пошуме ствар пуне немогућности. Та тешкоћа увеличава се у сразмери даљег проширења вароши, што проузрокује нагло скакање цена земљишта на периферији, тако да ће из дана у дан те суме бити ван сваке сумње све веће, па самим тим отежано а готово и онемогућено пошумљавање. Ако узмемо да метар квадратни кошта најмање 20 динара (на периферији), и ако се за ову суму данас тешко може добити ма какво имање, то није претерано рећи да ће ова сума у току наредних година бити утростручена, тако да би се на место садањих 100 милиона имало да изда у току неколико година најмање 300 милиона динара. Ако би се замислила стагнација цена на периферији, т.ј. да процес еволуирања Београда ка велеграду не би био од пресудног утицаја и на формирање ренте на периферији, онда наша прва калкулација о потреби суме од близу 90 милиона динара давала би доста основе за оптимистичко расположење. Нажалост, обрнуто је случај. Кад овако стоје ствари онда излази да би и обележавање простора потребних за пошумљавање било готово излишно, јер нама није потребно да се теоријски проблем реши, него да се ради становништва и његовог здравља и практично изведе. Како се год ствари посматрају једно остаје апсолутно тачно: под овим околностима и са средствима којима располажемо, проблем стварања шума апсолутно се не да решити и у колико бп се то учинило, то би било безначајно и не би одговарало оним потребама и тежњама које желимо да остваримо ради живота и здравља београдског становништва.