Општинске новине

5

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 33

је разрађено и у које је уложен већи капитал. Нарочито у случају ако имају сина, који треба да наследи оца, па морају да сачувају радњу док син не постане пунолетан и не усаврши се у пекарском занату. Безобзирна конкуренција ипак потискује све више жене са ових положаја. Жене су запослене највише као продавачице, нарочито у оним варошима где је обича.ј да се' хлеб носи муштеријама у кућу. А тај обичај влада готово у свима немачким варошима. Број жена као продавачица расте сваке године, не толико због промене у структури пекарница, колико због улажења жена у све послове где се може зарадити. У пекарском занату, пошто не раде на самој производњи хлеба, жене не конкуришу мушкима, не утичу на број незапослених и на наднице. Нарочито велика пекарска предузећа запосле много жена при продаји хлеба. Жене раде много и у мањим пекарницама, и то као чланови породице мајсторове. Оне помажу мајстору и помоћном особљу и у радњи и при продаји хлеба. Сопственици малих пекарница сматрају чак чланове своје породице, нарочито женске, као најјачу потпору у конкуренцији са великим пекарницама, јер чланови породице раде и најмарљивије и најјефтиније. У малим пекарницама су чланови породице запослени много више и чешће него у великим. Мање пекарнице употребљавају у много већој мери за рад, нарочито за разношење хлеба и пецива по вароши, младиће и девојке испод 16 година него већа пекарска предузећа. Шегрти се држе готово искључиво по мањим и средњим пекарницама. Велике пекарнице не воле да их држе. Оне држе за производњу хлеба квалификовано особље, калфе, које добивају изучене из мањих пекарница. За све остале неквалификоване послове употребљавају просте раднике. Шегрти немају ни прилике да у фабрикама хлеба изуче добро занат, јер те фабрике производе само хлеб и оне врсте пецива ко.је се у највећим количинама троше, које се дакле исплати машинама у великим количинама производити. Производњу финијег пецива препуштају малим и средњим пекарницама, које раде рукама и јефтинијим машинама. Постоји и тежња да се смањи број пекарских шегрта, јер они брзо постају калфе, повећавају конкуренцију између квалификованог особља и отежавају му живот. Велики број калфи опет, који се не могу запослити под повољним условима, настоје по сваку цену да отворе какву такву самосталну пекарску радњу. Такви нови „мајстори", обично без довољно капитала, не бирају сретства у борби за опстанак. Узимају све сировине, као и локале и машине, на кредит, оба-

рају цене хлебу да би само тукли своје конкуренте. Упропашћују тако и себе и остале пекаре. Зато није у интересу ни самосталних пекара ни калфи да се гомила број шегрта. Пекарска удружења настоје свуда да тај број паметно нормирају. Положај шегрта је у примитивним пекарницама очајан. Однос између шегрта и мајстора не сматра се као однос између радника и послодавца, него као однос између васпитача и ученика. Али васпитачи обично злоупотребљавају свој положај, терају шегрте да раде сувише много и сувише грубе послове, који их не усавршавају у занату, да.ју им рђаву храну, а за становање им одређују таване или какве мемљиве избице. Последњи попис пекарница у Београду показао је да је стање и шегрта и калфи код нас на најнижем ступњу. У великим европским варошима, међутим, њихово стање се после рата знатно поправило, нешто због промене начина рада у пекарницама, који је изазван употребом машина, а највише под притиском радничког законодавства. Питање радног времена у пекарницама било је увек тешко решити. Пекари су се стално борили против осмочасовног радног воемена, доказујући да потрошачима треба пружити увек свеж хлеб, да је због тога потребно да се у пекарницама непрекидно ради, а нарочито да се ради ноћу. Осим тога сам процес ускишњавања теста, који се до сад није могао упростити, чини немогућим напуштање радионице у одређено време. Власници великих пекарница, које раде са машинама, хоће да искористе што више своје машине, да их стално, и дању и ноћу, држе у послу. Али је ипак модерно уређење пекарница, рад помоћу машина, омогућило да се у напредним земљама ово питање бар приближно правилно реши. Машине су појачале капацитет пекарница, и самим тим скратиле радно воеме по пекарницама. Изнећемо овде, према Ериху Шмидту, како је то питање регулисано у Немачкој. Наредбом од 5 јануара 1915 године, за време светског рата, забрањен је ноћни рад у пекарницама у целој Немачкој. Наредба није дошла из жеље да се побољша положај радника, него из потребе да се, због оскудице, ограничи потрошња хлеба. А то се могло постићи само тако ако се онемогући потрошња свежег хлеба, који је прављен ноћу, а изјутра рано продаван. Укидањем ноћног рада, хлеб је морао да преноћи готов у пекарници, и тек сутрадан, хладан и тврд, да се продаје. Али се тиме и нехотице изашло у сусрет баш најважнијем захтеву пекарских радника да се забрани ноћни рад, који је врло штетан по њихово здравље. Ову своју тековину радници нису више испуштали из шака. Они су успели да се забрана ноћног