Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 55

предузећа, од којих 24 отпада на Београд. Од ових 24 предузећа 15 су стара, основана ранијих година (извршене само промене у фирми), док је само 9 нових. Каквог су обима и значаја ових нових 9 предузећа види се најбоље по томе што је у њих свих уложено капитала седам милиона динара. На другој страни, поред редукције капацитета рада код многих предузећа, затворено је једно велико текстилно предузеће (Београдска текстилна индустрија), које је упославало око 1000 радника и чији је уложени капитал био далеко већи него ли ових 9 предузећа. Услови за развитак београдске индустрије у 1930 нису се много промениле. Али и та мала промена била је на горе. То важи како за оне опште услове произилазеће из опште привредне ситуације, тако и за локалне. Опадање куповне моћи примећено је осетно и у Београду. Због тога индустрија која ради за Београд морала је да редуцира искоришћавање капацитета. Боље су прошле индустрије које имају шире потрошачко подручје и добро су уведене на домаћој пијаци. Слабо су радиле све индустрије везане за граћевинску делатност (циглане, веће столарске радионице и т. д.). Ненапредовање Београда у индустријском погледу претставља проблем коме треба посветити сву пажњу. И то из тога разлога, јер на индустрији једнога града почива највећим делом и његово благостање. Данас се велики градови утркују ко ће више да привуче индустрије. Дају читав низ концесија; у својој комуналној привредној политици скоро главну пажњу посвећују привлачењу индустрије (Осијек, Загреб, Винковци итд.). То се чини из два разлога: први је материјално јачање и обезбеђење града као целине и његових грађана, а други стварање јаче финансијске подлоге за развитак једнога града. Оснивање у 1930 девет, и то ситних, индустријских предузећа и нуђење 14 индустријских предузећа на продају или предају (две циглане, два млина, две трикотаже, једна фабрика шпирта, две фабрике огледала и три фабрике чарапа) у времену од јуна 1929 до јануара 1930 — показује најбоље критичност услова за развитак индустрије у Београду. Београдски банкарски капитал се не интересује за индустрију, не жели да је сам развија и води. Већина његова је још у оној примитивној форми, која се нешто мало разликује од зеленаштва. Концентрисање београдске индустрије у кружном луку око железничке пруге спречавало је такође јачи индустријски развитак. То изазива потребу повезивања железничким саобраћајем позадине Београда где треба створити индустријска предграђа. Прворазредна су за буДући индустријски развитак Београда и питања: снабдевање потребним сировинама,

јевтином погонском снагом, водом, канализацијом, земљиштем, олакшање пореских терета и уопште јавних дажбина итд. ЗАНАТСТВО Општа криза, која је захватила све привредне гране, најтеже је погодила занатство. Оно је двоструко погођено: општом кризом и индустријом. Под притиском прве оно је смањивало капацитет рада, снижавало наднице, а под притиском индустрије занатлија је напуштао посао, затварао радњу, одилазио у други посао (онај ситуиранији) или се пролетеризовао. Овај процес у 1930 вршио се убрзаним темпом. Каквог је замаха био видеће се најбоље из ово неколико података узетих из анкетних извештаја, које је Занатска Комора предала Министарству трговине и индустрије. У вези са смањењем грађевинске делатности занати у вези са овом граном пословања редуцирали су знатно своја пословања. Застој су осетили грађевинари-предузимачи, бравари, столари, електричари, лимари, молери, стаклоресци, ликоресци и инсталатери. Ограничен рад изазвао је и смањење надница радника упослених у грађевинској струци за 25—30%. Пред крај године једно веће грађевинско предузеће пало је под ^течаЈ („Астра"). Код столарског заната обуставило је рад девет радионица, док је већина малих уопште била без посла. Све остале биле су кроз целу годину слабо упослене. И у овој струци било је снижења радничких надница. У стаклорезачком занату увећао се број мајстора који сами раде посао, без помоћног особља. Прошле године у Београду је било 25 папучарских радња. Данас их има само шест. Прошле године у овом занату било је упослено 115 радника и 18 ученика, а у 1930 свега 18 радника и 1 ученик. Наднице су смањене са 10—15 дин. дневно. Сличну су трагедију доживели и обућари. И њихови су редови десетковани. Качарски занат (6) одржао се у 1930 али уз тешке муке. Свега једна радионица држи помоћно особље, и то једног радника. Качари се жале на конкуренцију око 50 страних радника, торбара (пореклом Румуна) који раде посао по целом граду. У четкарском и корпарском занату наступиле су ове промене: престао да ради и отишао у службу један мајстор; три радње редуцирале посао за 50%; у четири радње смањен број радника; наднице су са 4—8 дин. смањене на 2.50—6 дин. по часу. Код молерског и фарбарског заната редуциран је посао. Остало је без посла 25—30% радника, а наднице су смањене за 25%. Три тапетарска предузећа обуставила су посао, а у целом овом занату наднице су знатно смањене. Обуставиле су рад две сарачко-седларске и четири сатлерско-лагирерске радионице. Више радника је