Општинске новине

Др. Лаза М. Костић, проф. университета НеКа спорна питања у статуту Београдсће општине

II 3) Примање у прву чиновничку категорију. По члану 8 Статута (друга алинеја) „у прву чиновничку категорију примаће се само они кандидати који су завршили који факултет код нас или на страни, или неку вишу стручну школу у рангу наших факултета". У Комисији за разврставање општинских службеника појавило се било мишљење да иностране дипломе морају бити нострификоване на 1 'едном од наших унивеоситета да би могле бити узете у обзир. Већина је ипак решила друкчије. За такво решење имала је несумњиво оправданих доказа. Пре свега, комисија за разврставање је заседавала док још није био донет Закон о нострификовању диплома са страних университета и високих школа (он је проглашен 6 јула 1930). Мишљење да је нострификација потребна базирано је на одредбама Закона о личним именима. Тај закон, међутим, регулише питање ко може јавно употребљавати неку академску титулу; њега се ништа не тиче питање кад ће се узети да је једно лице свршило редовне студије на некој школи и добило школско сведочанство (диплому) о томе. Али и после Закона од 6 јула 1930 стан-е је остало готово неизмењено. Овим законом није прописана принуда нострификовања страних диплома; остављено је на вољу онога „ко жели" да диплому нострификује или не. Он ће бити дужан да је нострификује само у том случају ако жели да постигне извесне бенефиције чије је стицање директно и изречно везано за „признату" диплому. Кадгод то није случај, његова инострана диплома равна је домаћој. Држава може, на пример, тражити од кандидата за њеног службеника I категорије само домаће дипломе или дипломе признате од домаћих университета. Тада се држава појављује као послодавац. Она неће да запосли, да прими у службу некога ко

нема потврде од домаћих власти да му школске квалификације одговарају постављеним условима. Држава је само апстрактно биће; она једино преко неког органа може испитати квалификације кандидата и, место да сваки министар сам одлучује о важности таквих квалификапија, држава може поверити једном само органу да испитује ваљаност диплома кандидата за све струке државне службе. По природи својих функција, тај орган је редовно университет, или университети ако их је више. До сада, наша држава није, у већини случајева, постављала питање нострификације пре примања у државну службу. Ми имамо један низ судија ко.ји су школе свршили у Француској, Италији, Швајцарској и т. д., а да им дипломе никад нису биле нострификоване. У приватном животу још мање може бити речи о обавези нострификације диплома. Један богати рудар може узети у своју службу неког апсолвента више рударске школе на страни и упослити га као свог рударског инжињера не тражећи му нострификацију. Он може пак таквог рударског инжињера, са једне реномиране школе у иностранству, претпоставити рударским инжењерима са наших университета. Ко може, на пример, присилити банке да не признају као оспособљење за највишу категорију својих службеника дипломиране студенте високих трговинских школа у Немачкој? Оне могу исто тако дипломе таквих школа претпоставити дипломама једнаких школа код нас. Али, и богати рудар и новчане установе могу и не знати увек карактер и ваљаност неке школе у иностранству. Они тада траже од кандидата потврду наших школа да инострана диплома одговара дипломи једног од наших факултета, јер за мерило пријема у службу они су првенствено имали у виду научни ниво кандидата са домаћих университета. У таквим ситуацијама, кандидати за службу прибегавају нострификовању својих школских докумената.