Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 125

Општина није ни држава ни приватна установа. Општина је самоуправно тело. Али, код одлучивања о пријему у своју службу, свака општина се појављује као засебан послодавац, независан од државе и од других општина. Она сама прописује услове кандидата и сама одлучује да ли су и у колико ти услови испуњени. Само изузетно, у Србији на пример за деловођу и благајника, држава може у закону поставити неке минималне услове. Једна од битних карактеристика општинске аутономије баш је у томе, што се општини препушта скоро потпуна слобода да сама одлучује преко којих ће лица испуњавати своје задатке. Према томе, општина се може задовољити са страним дипломама једнако као са домаћим. Ако су надлежни органи за постављање чиновника сами у стању да оцене вредност једне дипломе и школе која ју је издала, они просто постављају кандидата у прву категорију без претходне нострификације дипломе. У противном случају, они траже претходну нострификацију. Има, уостат10м, на страни таквих школа које немају еквивалента у нашој земљи, па, према томе, њихове дипломе не могу ни бити нострификоване. Довољно је потсетити на Академију за комуналне науке у Диселдорфу. Диплома те школе не може бити нострификована, што значи призната једнаком својој, ни од ,'едног факултета у нашој држави, јер ра°них нткола код нас нема. Ипак зато, свршени слушаоци гакве школе могу бити потребнији једној општини него свршени студенти неког университета. Сасвим друго је питање употребе академских титула. Такве титуле добивене у иностранству могу признати само наши факултети. Данас су у употреби ове академске титуле: доктор, инжењер, архитект, магистар. Друга и трећа титула имају један хомоним у означавању професије. Постоји занимање инжењера поред академске титуле инжењера. Оба та својства се обично налазе код исте личности, али то није увек и неопходно нужно. Као што може једно лице са свршеним техничким факултетом живети од ренте и не вршити инжињерске послове, носити дакле испред имена титулу инжењера (обично скраћено латиницом т§.) али не и иза имена занимање инжењера, тако исто може неко лице имати занимање инжењера ма да формално, по Закону о личним именима, није овлаштено да носи титулу т^. испред имена. Код лекара је ствар још очигледнија. Ми имамо доктора медицине који су министри, банови, политичари, а не лекари; имамо лекаре који нису доктори медицине (нарочито са руских университета). Да би свом имену могли додати (у ствари ставити испред имена) титулу доктора у нашој земљи, промовисани у иностранству доктори

морају према Закону о личним именима нострификовати докторску диплому. Да би стекли право праксе у нашој земљи, свршени медицинари са страних университета морају испунити услове посебних санитетских закона а не Закона о именима. Сличне одредбе могу да постоје и за инжењере, архитекте, магистре фармације и т. д. Код питања признавања прве категорије општинских службеника, а једнако и државних, Закон о личним именима не улази у обзир. По другој алинеји члана 8 Статута Београдске општине, орган надлежан за пријем V општинску службу, а то је т сопсге1о Општински суд, цени сам испуњава ли кандидат услове за прву категорију. Он може само у сумњивим случајевима тражити претходну нострификацију, кас што може уопште у спорним случајевима < ражитч мишљење од неког саветодавног органа пре него донесе своју одлуку. Само, ншедан факултет у земљи није властан да даје мишљење о томе, припада ли некоме кандидату за општинску службу прва категорија. Факултет оцењује само однос између стране и домаће дипломе, а Онштински суд коначно решава да ли се може нрименити одредба члана 8 Статута. Спсцијално ово важи за факултете на страни, за разлику од самосталних високих школа. 3? ове школе је Статут прописао да морају бити V рангу наших факултета, што би се морало локазати или уверењем неког нашег факултета (не увек формалном нострификацијом, јер програм школе може бити друкчиш што отежава ностоификацију, али ранг школе уопште може бити фзкултетски), или уверењем липломатског претстзвништва земље у којој се школа налази односно Министарства просвете те земље. За стране факултете, делове једног университета, Статут није учинио никзква огрзничења. По њему, испуњавдју услове за пову категорију сви они к^ндидати ,.кош су свошили факултет код нас или на сгоани". Чим у дипломи стоји да 1 'е свршио кандидат неки факултет, Општински суд није дужан ла тражи још и нострификзцију дипломе. Он то може да чини из предострожности, али не мора да чини. Решење његово у оваквом случају нико не може оборити. Несумњиво је да је ово дистингвирање имало свога смисла. Данас је свуда у свету университетска, у ужем смислу, настава скоро унификована. Изузетак постоји само за Совјетску Русију. Има факултета бољих и горих, али је наставни програм скооо свуда илентичан. Код специјалних високих школа то није случај. Оне носе разне нчзиве (високе школе, зкацемше, институти и т. д.) и прогрзми њихови међусобно много дифеоирају. Неке од њих нису ни формално у рангу факултета, друге опет не дају пуно факултетско образовање ма да имају у својој