Општинске новине

Стр. 148

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

ће тих радова. У осталом, и за овај допунски порез предвиђени су законски максимуми, који се не смеју прећи. Овај систем има неоспорно извесних користи, али има и својих мана и једностраности. С једне стране уштеђује општинама (делом или потпуно) закључење зајма за инвестиционе радове у питању, али је лишава права да од заинтересованих наплаћује таксе за одржавање дотичног објекта. Пошто она те трошкове сноси сама, то онда у неким случајевима излази готово на исто, као да је она ради подизања тог објекта закључила зајам, па сад на њега плаћа интерес и амортизацију. Најзад већина таквих објеката у првом реду користи власницима имања која се поред њега налазе. Процену пореских објеката, разрез пореза, а често и саму наплату врше функционери које тамо зову „асесорима". По неки градови имају своје властите „асесоре", док други ту функцију делегирају „асесорима" грофовије (округа; Сједињене Државе задржале су традиционални назив првостепене управне јединице, пренесен још у колонијално доба из Енглеске). Међутим, било да су „асесори" општински, градски, било да су грофовијски, окружни, они долазе на положај избором, а не као постављени стручњаци. Кад се зна, колико је компликована савремена пореска техника, — у колико се тојест полаже на економски и социјални правични порески систем, — кад се зна колико научне спреме треба па да се уђе у све појединости тога система и његових резултата, може се замислити колико су недорасли оваквој функцији часници изабрани гласовима својих суграђана, чак и онда, кад у свој позив улажу најбољу вољу и готовост, да одоле свим политичким, котеријским и личним утицајима. И тај моменат претставља рак-рану ове комуналне делатности. У већини случајева, процедура разреза врло је проста: власник пореског објекта подноси пријаву о вредности објекта, „асесор" је евентуално ревидира или допуни. У случају да је незадовољан примедбама „асесора" на Његову пријаву, заинтересовани власник има права да се жали неком нарочитом пореском одбору, састављеном опет из изабраних часника. Разрез обично — изузев случајева сасвим очигледних промена — важи за по три године. У последње време су у неким градовима покушали да тај систем бар мало усаврше у толико, што су завели табеле просечне вредности по квадратној стопи (енглеска стопа 0,347 м) за поједине блокове зграда. „Асесор" је дужан ту просечну вредност по квадратној стопи узети као полазну тачку при својој процени, водећи рачуна о осталим околностима, које у једном или другом смислу утичу на вредност објекта. У неким су градовима израђене и нарочите катастарске табеле основне просечне вредности

по квадратној стопи, за поједине врсте грађевина по појединим блоковима. Још је теже, и ако хоћете, примитивније, опорезивање покретне имовине. У главном важи начело, да се на њих плаћа пореза у месту пребивања њиховог власника. За нека покретна добра пак, као на пример за извесне категорије банкарских депо-а, прописано је опорезивање у месту где се само то добро налази. Отуда се често врло тешко избегавају случајеви двоструког опорезивања. У неким се савезним државама задовољавају заклетвом потврђеном пријавом пореског обвезника о вредности његове покретне имовине. Жалбе на разрез пак код оваквих пореских објеката, доста су неефикасне. Прва се жалба упућује самом „асесору", затим у другој инстанцији грофовијском комесару или неком посебном одбору, чије су одлуке извршне, а који улази ретко у индивидуалне случајеве, него се обично задовољава да начелно повлачи границу између пореске обавезе према држави с једне и према општини с друге стране. У много држава постоје олакшице, нека врста „каса-сконта" за порезу плаћену о самом року или још пре рока, док на против за пореске заостатке (дужну порезу из ранијих пореских периода) као и код нас порески обавезник плаћа интерес. Само тамо много строжији. Релативно су врло популарне у Америци порезе на добит великих концесионираних предузећа, којима су поверене разне функције од јавног интереса, саобраћајне и друге. Просечни грађанин, заведен изборним говорима (у којима ова врста пореза вазда игра велику улогу), обично много очекује од тих пореза, ма да често не постоји довољно гарантија да их предузеће просто неће превалити на потрошача. За разрез те врсте пореза постоје посебни одбори, надлежни за читаву дотичну савезну државу. Они изврше процену вредности целокупног предузећа у питању, водећи рачуна о бруто-приходу, о чистом приходу, просечном пословном промету, акцијском капиталу, вредности инвестиција, трајању концесије итд. У савезној држави Њу-Јорк се вредност капитала појединих предузећа у пореско-техничком погледу процењује не по номиналном износу, већ на основу берзанског курса његових акција. У неким државама се за железничка и телеграфска друштва (телеграф је у С. А. Д. остављен приватној иницијативи) узима као главна пореска основица свака миља пруге, односно жице. Што се чисте добити као пореске основице тиче, то је до пре три године било много произвољности, док је она сад олакшана увођењем заједничког, федералног пореза на чисте добитке, чије врло прецизне основне скале и јасно категорисана начела за поједине случајеве у велико користе и појединим