Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 149

савезним државама и нарочито градским општинама. Што се тиче посебних општинских пореза на патенте, дозволе и права за држање каф. радње, то је после доношења „сувог режима" (чувеног 18. амандмана уставу С. А. Д.) тај извор општинских прихода највећим делом — пресушио. На име до закона о забрани алкохолних пића, америчке општине су црпле три четвртине прихода од тог посебног пореског типа од општинских такса на дозволе за точење алкохолних пића. Неки градови покушавају да колико толико надокнаде губитак тог важног извора прихода неком врстом општинског пореза на пословни промет трговинских предузећа, без обзира да ли је њихово обављање везано за нарочиту дозволу или није. Долазимо до другог главног начина којим општине, као и сва друга јавна тела прибављају себи средства за функционисање — до зајма. До пре педесетак година, поједине савезне државе нису се ни у колико мешале у питање зајмова својих градова, већ су их пуштале да се задужују како хоће и колико хоће. Пошто је у вези са закључењем општинских зајмова долазило често до управо невероватних трансакција, при којима су поједина велика.друштва, железничка и друга, постизавала управо невероватне добити, то су поједине савезне државе почеле тиме, што су у први мах у опште забрањивале закључење општинских зајмова. Видевши убрзо да је таква забрана у савременој држави бесмислица, прибегле су одређивању више или мање јасних ограничења за закључење општинских зајмова, како у погледу њиховог износа, тако и у погледу њихове намене. У тридесетак савезних држава, та су ограничења чак унесена у устав. У осталим државама задовољили су се обичним законима. Што се тиче начела усвојених за та ограничења, то у већини савезних држава налазимо одређен максимални проценат од допуштеног укупног задужења, процењене вредности свих добара која подлежу опорезивању. Тај проценат у појединим државама варира између 1% и 10%; у многим је државама утврђен са 5%. На пример, ако је укупна вредност свих добара која подлежу порези у неком граду процењена са 500.000.000 долара, укупно задужење тога града не сме да пређе максимум од 25 милиона долара. Та се ограничења не односе на краткорочне зајмове, који се закључују у сврху покривања текућих потреба, а до наплате изнесних редовних прихода. По правилу, грчдови такве летеће дугове могу закључити без икаквих ограничења. Што се пак правих, дугорочних зајмова тиче, то се неке савезне државе не задо-

вољавају горњим основним уставним или законским ограничењима односно укупног и> носа задужења и намене зајмова, већ њима додају још и нарочите лимитативне прописе у погледу услова емисије, трајања амортизационог рока, начина амортизације, а понегде чак и у погледу висине интересне стопе. У таквим случајевима наилазимо обично на пропис да градови морају себи обезбедити сталан амортизациони фонд, у који притичу одређени проценти редовних градских прихода. Поједини градови у невољи често траже од законодавних тела својих савезних држава изузетне дозволе, за закључење заЈмова уз отступања од законом предвиђених ограничења. То се може учинити само осебним законом или чак амандманима уставу. Са тим се овлашћењима у таквим случајевима после рата води невероватна партијско-политичка трговина. И овде се јасно показује оно, о чему смо се ми тако очигледно уверили од знаменитог 6. јануара 1929. на овамо: да и на нољу надзора над самоуправним телима као на свим другим пољима добра, савесна и деполитизирана администрација може да учини куд и камо више него ли сви изабрани законодавци, захваћени вртлогом партијских борби и предрасуда. У законодавству многих америчких држава предвиђа се (слично као у ранијем нашем општинском закону) за задужење града путем дугорочних облигација одобрење збора грађана. И та је одредба доста илугорна. Грађани врло често великом већином изгласавају такве одлуке, у уверењу да 1е плаћати мање порезе за амортизациону службу, него ли у случају да морају својим редовним дажбинама покрити одмах од једном трошкове радова којима је зајам намењен. С обзиром на то може се рећи да је велики број америчких градова јако оптерећен дуговима, да не кажемо више. Има тек неколико месеци, од кад је цела штампа говорила о врло тешком финансијском положају Чикага. Према г. X. Џемсу просечни износ општинских дугова на једног становника у 1465 градова са преко 30.000 становника у Сједињеним Државама удвостручио се у времену од 1905. до 1917. год., кад је тај просечни износ достигао 80,75 долара. Од рата на овамо, тај је просечни износ градског задужења на једног становника порастао за 20%. У читавом низу великих градова као на пр. .у Њујорку, Бостону, Питсбургу, Цинцинатију и Њу-Орлинсу — просечни износ општинског дуга на једног становника већ је у велико прешао своту од 100 долара. Међу начинима којима се прибегавало да се општинама омогући стварање нових намета и обавеза и мимо уставних и закон-