Општинске новине

Књижевни живот Београда:

Слободан Ж.Видаковић 0 Три београдсКе драме Душана С. НиКоледевића

Драма је код нас најслабије обрађен књижевни облик. И ако има близу сто година од првих појава наше драме, ипак је она све до скора била у повоју, технички несавршена, психички слабо мотивисана, социјално бледа, анемична и неверна животу. Стерија и Трифковић, комедиографи по превасходству, дали су један низ уметничких творевина, врло добрих са гледишта драмске технике, занимљивих, иако понекад наивних до отужности, али увек зато дидактичких, као што је то уосталом било у духу њиховог времена и под утицајем неорационализма, који је код нас, као и све идеје, био задоцнио за неколико деценија. Али се ни Стерија, ни Трифковић нису бавили драмом у ужем смислу те речи. Драма, нарочито њена проблемска врста, захтева ширу и развијенију социјалну средину него што је то био наш живот средином XIX века, па чак и у завршној, другој половини његовој. Војвођанске вароши биле су у урбанистичком смислу једва паланке, које су тек излазиле из доба патријархалности. Стерија и Трифковић нису ни могли да помишљају на какав виши драмски облик него на лаку комедију нарави, живећи на прекретници и раскршћу два друштва, једног примитивног, које се са страхом и конзервативизмом старијих грчевито бранило и другог, новијег, пола буржоаског, пола сељачког, нешто слободнијег у схватањима, примљеног у "галопу од мушке и женске омладине, али по правилу примљеног формалистички, без уласка у његову суштину, копираног најпре у његовим комичним странама. Отуда су Стеријина драмска дела природан резултат те неразвијене социјалне средине с једне стране и с друге стране јаког утицаја француских комедиографа, нарочито Молијера.

Драмско-трагедијски покушаји Матеје Бана, Цветића, Драгутина Д. Илијћа, Лазе Костића, Владана Ђорђевића и других мање или више познатих, рађени већином на историјској основи, имају вредности само за књижевног историографа, јер су сва та дела без веће литерарне вредности, ма да сценски и у погледу драмских ефеката често врло успела. Тако је стање у нашој драми владало све до појаве Бранислава Нушића. За њега се. може с правом да каже, да је први покушао да београдски и србијански живот унесе у драму. Нушић је, као и његови даровити претходници Стерија и Трифковић, искључиво комедиограф, рођени хумориста и сатиричар, и кад год је закорачио у драму, нарочито у драму са социјалном тезом, он је то чинио на штету свог у истини врло лепог талента. Његове две најизразитије драме тог жанра „Тако је морало бити" и „Пучина" претстављају технички врло добре, али литерарно најслабије Нушићеве драмске творевине. 1907 год. појављује се Предићева Голгота. Као и увек што то бива, мишљења су била подељена: једни су прецењивали њену вредност, други подцењивали. Али су и једни и други били на погрешноме путу. Голгота је садржавала извесне добре елементе ираве београдске драме, али јој је недостајао смисао друштвене атмосфере, затим драмске динамике и оно што је главно — социјални критеријум за избор драмског градива и тезе. Била је уз то много сентиментална, мелодрамска, писана више да побуди бујицу суза, не-го бујицу мисли.. Ипак она означава несумњив напредак и један добар корак ближе ка правој друштвеној београдској драми. Ратови за ослобођење спречили су даљи